Pa malo fankee

Istorija Iz ličnog ugla

Kraj sezone 2014/2015, rasulo u košarkaškoj instituciji – Partizanu. Beskrupulozni general Duško Vujošević je oteran, Vučićev teror nad svim klubovima JSD Partizan tek počinje. Najavu još većeg terora je Dule i najavio, što je i jedan od razloga njegovog teranja iz Partizana i Srbije.

Na klupu Partizana postavljen je Pera Božić, jedan od najtrofejnijih Partizanovih igrača ikada. Klub su uz Duleta Vujoševića napustili i Milosavljević, Tepić, Pavlović, Mačvan,Milutinov i Dalo. Tim su “pojačali” Vrabac (čije igračke kvalitete može da objasni Andjusova nauka o imenima) zatim bivši igrač pokojne KK crvene zvezde Cvetković, veteran Čeda Vitkovac, naturalizovani  finac Džamar Vilson, Kevin Džons i Partizanov vojnik – Novica Veličković. Igrači koji su ostali u klubu iz Vujoševićeve ere bili su golobradi Vanja Marinković, Petar Aranitović, Mihajlo Andrić, Miloš Koprivica, Andreja Milutinović i Božo Đumić. O Božićevom kratkoročnom periodu na klupi Partizana neću trošiti reči. Dovoljno je reći da smo kraj kalendarske 2015.godine dočekali kao pretposlednji tim ABA lige, iako ovaj niskobudžtni tim nije bio toliko igrački loš kao što je sve to izgledalo na terenu.

Sam početak nove 2016.godine, tačnije 5.Januar, bio je datum koji je značio novi početak  i neku vrstu renesanse u Partizan. Za trenera je imenovan ekscentrični trener bez dlake na jeziku – Aleksandar Džikić. Džile je imao priliku da debituje na klupi svog Partizana pred Grobarima u Hali Pionir, a protivnik je bila zagrebačka Cibona. Nošen hukom sa tribina i podrškom svoje majke Milke Džikić, inače redovne kraj terena kada igra KK Partizan, Džile i njegovi momci su ostvarili tešku pobedu protiv velikog rivala – rezultatom 82:77.

Do kraja Aba lige  i Kupa Radivoja Koraća Partizan je pobedio FMP 2 od 2 puta.

FMP u to vreme predvodjen Radonjićem nikada nije bio jači i uspešniji, što dovoljno govori o uspehu Džiletove ekipe. Partizan je u Aba ligi u kalendarskoj 2016 poražen samo 2 puta, od Budućnosti u Podgorici i od Olimpije u Ljubljani (čuveni meč sa 3 produžetka).  Na kraju smo takmičenje završili na ivici  play off-a, kao 5. na tabeli.

Kup Koraća za Partizan te godine je obeležilo par neobičnih situacija. Prva od tih situacija je ta da smo sa novopridošlim američkim centrom Vilijamsom polufinalnu utakmicu protiv FMP2 igrali jedan period utakmice na poziciji plejmejkera i naravno – pobedili! Druga nesvakidašnja stvar bilo je finale protiv mlade menadžerske ekipe Mega Leksa Miška Ražnatovića u kome smo uz pregršt rezultatskih klackalica nažalost izgubili. To je jedini trofej u vetrini Mege i dan danas.

Za završnicu domaćeg prvenstva Srbije kao da nismo imali dovoljno snage. Uz svakako igrački i logistički jači FMP2 smo u finalu lige poraženi sa ukupnim rezultatom od 3 poraza i jedne pobede.

Na kraju sezone 15/16 Džile je imao priliku da selektira tim po svom ukusu, naravno ponovo sa izuzetno siromašnim budžetom.Tim su napustili vremešni Džamar Vilson, Kevin Džons i Derel Vilijams. Od domaćih igrača su  nas napustili Vitkovac, Cvetković, Đumić, Milutinović i Aranitović.  Igrači koje je Partizan doveo su bili iskusni plejmejker Bane Ratkovica, veliki i dokazani Grobar Uroš Luković, superligaški MVP Đorđe Majstorović, mladi Stefan Pot i  Kenan Karahodžić. Najveća pojačanja su predstavljala imena u vidu plejmejkera Vila Hečera i srpskog reprezentativnog krila Stefana Birčevića. Timu su kasnije pridodati Džamont Gordon, koji je poznat svim ljubiteljima ABA lige, i Frenk Robinson, ali ni jedan ni drugi nisu opravdali očekivanja.

Novooformljeno  FIBA takmičenje – Liga Šampiona , koje smo bili prinudjeni da igram,o bilo je dosta zanimljivo za nas. Naše učešće u njemu obeležilo je dosta pobeda u poslednjim sekundama meča i velikih emotivnih rolerkostera. U prvom krugu play off-a poraženi smo od bratskog PAOK-a zahvaljujući ukupnom skoru od -2 poena. Dvomeč je obeležilo fenomenalno navijanje Grobara i Paokara.

Kup Radivoja Koraća te sezone ponovo nismo uspeli da osvojimo zahvaljujući trovanju igrača i stručnog štaba našeg Partizana. Osakaćeni Partizan je u finalu protiv FMP2 vodio pomoćnik Nenad Čanak , ali nismo imali ni snage ni kapaciteta da pobedimo Radonjićev tim.

Takmičenje na Jadranu smo u regularnom toku završili na poziciji broj 3, što je značilo duele sa zagrebačkom Cedevitom. Ovu seriju je obeležio meč broj 2 u kome smo pobedili poenima Vila Hečera u poslednjoj sekundi. Sve ovo je dovelo naše igrače i trenera Džikića do velikog fizičkog i emotivnog pražnjenja tj. do suza. Ipak nismo imali dovoljno energije i u trećem meču, u Zagrebu da pobedimo za finale. Poraženi smo 2-1 u seriji, što je značilo kraj ABA sezone za Partizan.

Domaća Superliga Srbije je možda bilo jedino takmičenje te sezone u kome ovaj srčani tim na čelu sa Džiletom nije pokazao “cojones”. U polufinalu smo izgubili od FMP1 u Železniku zahvaljujući gore navedenim stvarima i tzv. “Tošinom bunaru”, što je nažalost značilo i otkaz Aleksandra Džikića i kraj u njegovom voljenom klubu.

Iako su ove dve sezone sinonim za najteže dane košarkaškog  kluba Partizan, većini Grobara je ta generacija, uključujući i trenera Džileta, ostala urezana u srcima zahvaljujući pobedama protiv državnog projekta i pokazanoj ljubavi i hrabrosti na terenu.

Nadamo se da će doći bolja vremena za Partizan i da će ponovo Džile voditi neki zdraviji Partizan u nove uspehe

I, da će se do tada današnji košarkaši Partizana voditi onom “U teretani sam od jutra, to je normalna stvar, kada puste Veru Matović, ja pravim dar-mar!”

Do sledećeg čitanja budite kao Džile, slušajte Prti Bee Gee i još vise volite Partizan!

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.