Veliki Šole – razgovor sa Milutinom Šoškićem

Intervju

Veliki Šole, šta reći o tom čoveku, a da već nije mnogo puta rečeno. Legendarni golman Partizana i član generacije Partizanovih beba.  Karijeru je započeo u Partizanu 1955., a prešao je u Keln 1966., gde je završio karijeru 1971. godine. Osvojio je 3. mesto na OI 1960. i 2. mesto na EP 1960. Takođe je vicešampion Evrope iz 1966. godine. Imali smo posebnu čast i privilegiju da nam živa legenda našeg kluba i svetskog fudbala da intervju.

– Šta je dovelo do neuspeha u finalu Kupa evropskih šampiona?

To finale KEŠ je jedna tužna bajka. Svi su mislili da smo najbolja ekipa. Pobeđivali smo i bolje ekipe od Reala. Ali, rukovodstvo je želelo da podmladi ekipu, to jest da totalno promene tim. Partizan nije bio spreman za to takmičenje i taj veliki cilj. To finale je životni san svakog igrača, ali je tu bila uprava koja je prodavala dobre igrače. Uprava je želela da stvori neku mladu ekipu koja će se takmičiti za sve medalje. Ova mlada ekipa nije imala psihološki nivo da to uradi. Još jedna stvar koja je poljuljala ekipu jeste šta se desilo pre utakmice. Iz moje hotelske sobe su me izvukli i doveli u sobu gde se pio viski. Mene su doveli i rekli da mi je ovo novi predsednik kluba.

– Kakva je tada bila ekipa Reala?

Ekipa Reala je  tada bila iskusna i mnogo jača u odnosu na nas.

– Da li mislite da je finale promenilo tok istorije kluba?

U potpunosti, to se i dan danas oseća. Da smo osvojili Kup Šampiona, niko ne bi želeo da ode iz kluba. Plus je Samardžić želeo da pređe kod nas, tako da bi skoro cela reprezentacija igrala u Parrtizanu. Da smo osvojili tada,  bili bismo sigurno još nekoliko puta šampioni

– Da li ste želeli ikada da odete iz kluba?

Apsolutno ne. Želeo sam da završim karijeru u Partizanu kao igrač, a da kasnije postanem član stručnog štaba. Uprava kluba mi je dala do znanja da me ne žele, pa sam se uputio u nemački Keln.

– Sezone u Kelnu su bile jako dobre, zar ne?

Da, ali mi je jedan igrač slomio nogu i 6 meseci sam ležao nepomično. Čim sam se vratio na teren isti igrač mi je slomio istu nogu.

– Posle Vašeg drugog preloma noge ste odigrali najbolju utakmicu u karijeri?

Svi su mislili da neću moći da igram. Igrali smo protiv Bajerna u finalu kupa. Tadašnji predsednik FIFA me je video i rekao da ću igrati za tim Sveta. Mene su izabrali od 120 igrača da igram. Tada ekipe nisu slale njihovog igrača iz ekipe kao što je Crvena zvezda Dragana Džajića.

– Kakvi su Vaši utisci sa te utakmice?

Ja sam bio cimer i zamena Lavu Jašinu. On je bio mnogo interesantna ličnost i bio je oficir SSSR. Non stop su mu u sobu ulazili ljudi da vide kako je i da li mu nešto treba. Utisci sa utakmice su prelepi. U Londonu mi je ceo stadion aplaudirao kako sam dobro branio.

– Da li ste imali želju tokom karijere da se ipak opet vratite u Partizan?

Da, imao sam tu želju u 31. godini i rekli su mi da sam previše star da bih bio golman Partizana i tada sam otišao u OFK Beograd. Tamo sam prvo postao član stručnog štaba pa trener.

– Kakav je Vaš pogled na mlade igrače koji igraju za Partizan?

Tu se pravi najveći problem što mladi igrači dobijaju vreme na terenu na kašičicu i ne mogu da pokažu svoj pun potencijal. Ogromna greška je ovo sa mladim igračima pošto neki igrači nisu spremni da odmah igraju za prvi tim, ali su ekipe primorane da bacaju mlade igrače u vatru da bi mogli da igraju utakmice. Zbog tog bonusa neki mladi igrači, koji to nisu zaslužili radom na treningu, moraju da igraju zbog tog pravila.

– Koji su po Vama mladi igrači pokazali najviše u zadnjih 5 godina?

Sigurno Bleki Milenković i Strahinja Pavlović

– Šta Savo treba da poboljša kao trener? ( Pitanje je postavljeno dok je Savo još uvek bio trener. Mi ćemo svakako objaviti jer se nadamo da će Savo pročitati intervju pa i primeniti savete legendarnog Šoleta).

On je neiskusan kao trener, ali je iskusan kao igrač i to treba da pokaže. Savo želi odmah uspeh i zbog toga nekada napravi neku grešku. On treba da ostane trener bar pet godina da bi mogao da napravi dobru ekipu koja je uigrana.

– Da li treba da se smanji broj stranaca u LLLS?

Da, optimalni broj je dva ili tri stranca.

– Neke interesantne anegdote iz karijere dok ste bili trener u SAD?

Sedeo sam sa stručnim štabom na fudbalskom terenu. Pored tog fudbalskog terena je bio i košarkaški teren. Video sam momka koji je bio visok oko 180 cm i zakucava bez problema. Ja ga pozovem i pitam ga „šta treniraš ti?“ i on kaže da trenira fudbal. Tako je on trenirao sa reprezentacijom USA tokom pripremnog perioda. Posle je prešao u mladu reprezentaciju, pa u prvu ekipu. U A reprezntaciji ga je zapazio Ser Aleks Ferguson koji me je kasnije zvao i pitao šta mislim o njemu i o njegovim kvalitetima. Kada je prešao u Junajted, fudbal je još uvek bio tvrda igra. Morao sam da ga posavetujem da ne hvata loptu u ruke pošto su igrači uvek udarali ramenom u kaznenom prostoru. U jednoj utakmici Kupa Šampiona je želeo da uhvati loptu koja mu je ispala i primili su gol i od tada je bio na transfer listi. Taj golman je bio Tim Howard. Ja sam na klupi USA proveo 235 utakmica. Kada god se intonirala himna USA, ja sam pevao našu himnu. Kasnije sam dobio i državljanstvo USA, ali za mene postoji samo jedna zemlja

– Neka interesannta anegdota iz vremena provedenog u Partizanu?

Zebec je tražio pare da ostane u klubu, a pošto mu uprava nije dala pare, on se naljutio i otišao u Crvenu zvezdu. Prva utakmica koju smo igrali je bila protiv Crvene zvezde, koja je bila toliko jaka da nam je uprava dala premije da ne izgubimo sa 4:0 ili 5:0. U četvrtom minutu utakmice Zebec nam daje gol. Ja sam odmah posle gola počeo da hrabrim ekipu da ćemo ih pobediti. U 93. minutu smo dali gol za produžetke. U produžetku nam Crvena zvezda daje gol i opet vodi, a Partizan izjednačuje u 120. minutu. Trener je izabrao ko će šutirati penale. Tada je bilo pravilo da prvo šutira jedna ekipa pet puta, pa druga. Ja sam mojim saigračima rekao da ću odbraniti dva penala a oni da se snađu da daju tri gola. Ja sam odbranio 2 penala onim igračima za koje sam rekao da ću odbraniti. Čebinac je trebalo da šutira penal i ja sam video da drhti i da se trese.  Rekao sam mu „beži!“ i uzeo sam loptu. Trener je vikao da ja ne smem da šutiram. Beara je tada bio na golu, moj idol, a ja sam morao da mu dam gol. Utakmica se igrala na JNA, a penali su se izvodili na severnoj strani. Beara je uvek skakao na svoju levu stranu, a ja sam to znao. Ja sam šutno loptu i imao sam osećaj da gol beži unazad. Lopta je jedva prešla gol liniju. Trener nije mogao da gleda moje izvođenje  penala pa je otišao u svlačionicu. Odmah sam otrčao u svlačionicu da proslavimo. On me je pitao ko je rekao da šutiram penal. Kada su počeli igrači da skaču na mene on je shvatio da smo pobedili.

3 razmišljanja na “Veliki Šole – razgovor sa Milutinom Šoškićem

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.