Reflektor intervju: Miloš Jovanović

Intervju

Novinar, kolumnista, urednik i voditelj jednog od najpopularnijih košarkaških podkasta na Zapadnom Balkanu – “Šesta lična” je odavno  regionalna institucija – ali prije svega zaljubljenik u sport sa kojim možete raspredati danima i noćima o svim ozbiljnim i manje ozbiljnim temama iz svijeta sporta.

Miloš Jovanović ekskluzivno Reflektor: od NBA, preko Škotske i Belgije, pa sve do regionalnih, nostalgičnih i manje nostalgičnih tema.

Miloše, da počnemo jednim opštim pitanjem: Kada i kako si se vezao za košarku? Spominjao si mi privatno da je fudbal zapravo bio tvoja prva pasija.

Pa jeste, fudbal sam isprva pratio, od neke pete-šeste godine. Sa košarkom sam bio u toku dosta paušalno dok nisam u suštini shvatio da fudbal ne umem da igram i da nikad neću, a da košarku možda i umem. Nije se ni ovo drugo sad ispostavilo kao pretačno, ali svakako sam do neke tačke ipak više uživao u igranju košarke.

Iako sam bio sasvim svestan titula koje je osvajala Jugoslavija, kao i titule Evrolige koju je osvojio Partizan 1992. (ovo sam potonje čak i namenski gledao), mislim da se konačno konvertujem na košarku sa Zvezdinom titulom 1994. Ta generacija mi je, što bi rekli, bliska srcu.

 

Deklarisani si navijač Crvene zvezde. Tradizione di famiglia, protest ili nesto treće?

Biće da je ovo prvo. Deda je bio prijatelj Rajka Mitića, otac je išao tom linijom, ja sam samo “pokupio” dalje. Otac doduše nije neki navijač, više je imao tu neku “sreću” da mu se potrefi dobra Zvezda kad je on pratio fudbal. Sumnjam da bi ikakvih lomova bilo da sam se drugačije deklarisao. Nije to bilo neko životno pitanje nego se tako pogodilo prosto.

Interesantno je doduše dodati da je đed po majci bio veliki Partizanovac. Ali, on je ceo životni vek proveo u Crnoj Gori, dovoljno daleko od mene da utiče.

 

Spomenuo si uspjehe jugoslovenske košarke na reprezentativnom, a i klupskom nivou. Kako iz današnje perspektive objašnjavas fakat da je taj sport u bivšoj državi, po svim parametrima, sistematicno i kao rezultat dugotrajnih procesa bio doveden gotovo do savršenstva, te smo posebno pred sam raspad zemlje bili najdominantnija svjetska sila u tom sportu, ako zanemarimo NBA kao posebnu kategoriju? Bilo je perioda velikih uspjeha i u drugim ekipnim sportovima, u fudbalu još i ponajmanje, ali ni u jednom drugom sportu to nije djelovalo tako savršeno, kao proizvod uhodanog sistema koji je optimalno uskladio talenat, rad, naučni pristup pripremama itd.

Ne mogu baš to najpametnije da objasnim – da plastičnije kažem, nisam stručan. Verovatno je došlo do određene sinergije ljudi koji su imali snagu volje i energiju da se bave prosvetiteljskim poslom u smislu struke, treninga i tako toga. Takođe, možemo mi pričati o “genima” koliko hoćemo, ali istina je da se i pred sam raspad zemlje pogodila jedna generacija košarkaša koja se pogodi i u Americi jednom u milion, a ne u Jugoslaviji. Malo nam je možda i dalji pogled na svet pomućen tim godinama. Ne rastu baš Đorđevići, Divci, Kukoči i Rađe na grani kako možda poneko i pomisli ponekad.

 

Nakon raspada SFRJ Srbija je i na klupskom i na reprezentativnom nivou u košarci bila i ostala dosta uspješnija od ostalih zemalja u tzv. regionu. Kako objašnjavas tu cinjenicu, posebno ako uzmemo u obzir da recimo Hrvatska redovno ima pojedince na sličnom nivou, a daleko je od rezultatskog nivoa Srbije i srpskih klubova. Da li je struka odlučujuci faktor?

Struka je definitivno odlučujući faktor  – bila – makar u tim inicijalnim godinama. Međutim, interesantno je bilo videti kako su obe bivše najveće republike, Srbija i Hrvatska, doživele pad u onom momentu kada se istrošio igrački i stručni kadar koji se ili usavršavao ili počeo školovanje za vreme Jugoslavije. Obe zemlje su se malo i mučile da nastave u nekom svom pravcu kada je to prošlo – Srbija je recimo bila uspešnija, i to verovatno zbog trofejnije bliske prošlosti koja je služila kao podsticaj mladima. Ne treba zanemariti i da su Hrvatska, pa i Slovenija (koja, podsetio bih, jedina pored Srbije ima evropski klupsi trofej od raspada SFRJ) inicijalno imali više uspeha u klupskim takmičenjima od Srba, sad skoro i da ne postoje na klupskoj sceni mimo Jadranske lige.

 

Regionalna klupska košarka iz godine u godinu je sve manje konkurentna na evropskom nivou, a razlozi su nam manje-više poznati: sve veći i dublji jaz po pitanju finansija i uslova u odnosu na sadašnju kontinentalnu elitu. Da li je neminovan pad i na reprezentativnom nivou kao posljedica toga?

Nažalost, klubovi su nam uleteli u začarani krug presije rezultata, i sad će biti to što bude. U Srbiji se to u ovom momentu još uvek ne oseća previše, ali u nekom trenutku hoće. Ja se često šalim sa kolegama kako je danas “mlad igrač” neko sa dvadeset i dve godine – pre dvadeset godina, ako u tim godinama nisi u rotaciji, ti si već kategorija “propalog talenta”. Ali takvo je moderno vreme. Klubovi dovedu trenere i traže rezultat. Rezultat donose uglavnom (ne i uvek, ali uglavnom) iskusni igrači, selekcija se vrši sa akcentom na momentalni učinak. Strpljenja na najvišim nivoima nema, a nekad su baš klubovi koji su danas u jurnjavi slovili za te u kojima su se pružale šanse i pravili heroji.

Nestrpljivost nije samo vezana za igrače, već i za trenere. Igrač dobije par utakmica, trener dobije par meseci, što je relativno slično. Rezultat je kralj, a iza toga je jasno ekonomija. Košarka je teško naplativa bilo gde van Amerike, većina Evrolige je polusolventna sa izuzetkom pojedinaca. Nije realno očekivati da sad regionalni klubovi budu neki svetli primer i otkrivaju toplu vodu. Ukratko gledano, ne mogu reći da ne razumem. Ali da je prijatno, nije, no šta je tu je.

 

Da li je upravo taj manjak strpljenja za trenere i nedostatak neke dugoročne strategije klubova razlog zašto danas ni na polju struke nismo ni blizu nekadašnjem nivou? Činjenica je da su Pešić, Ivković, Obradović ili Vujošević suštinski proizvodi jugoslovenskog sistema košarke, dok među mlađim stučnjacima realno nema nikoga ko bi u dogledno vrijeme mogao da ima slične rezultate u kontinuitetu, prije svega sličan uticaj na košarku generalno u smislu njenog globalnog razvoja.

Pa, može biti. Suštinski, ne možemo ni dobar sud dati o ovome jer koji je trener dobio priliku? I Zvezda i Partizan su ih “sažvakali” nekoliko kad su se prilike pružile. Mi zaista nismo načisto šta imamo ili u krajnjoj liniji nemamo. Pogledajte npr. Vladu Jovanovića koji je okrenuo pun krug od Partizana pa sad do Mege. Naravno, i on je napredovao u međuvremenu, i sigurno nije onaj isti. Ali imamo li garancije da ne bi možda napravio rezultat sa Partizanom uz dovoljno strpljenja?

Kompleksno je ovo pitanje. Mislim da i nije fer u neku ruku udariti pečat na nekoga da nije “Obradović, Maljković, Pešić, Ivković, Vujošević”. I to je ona ista zamka sa Đorđevićem, Divcem itd. koju sam spominjao. Hrvati su imali tu neku praksu da u svakom igraču traže “novog Dražena”, od Josipa Sesara, preko Marka Tomasa itd. Logično je da nijedan nije ispao Dražen, ali možda je vreme i da mi krenemo da mislimo da neko treba biti prvi Pera Perić a ne novi Saša Đorđević ili Duda Ivković.

 

Nije li upravo smjena Saše Obradovića sa klupe Zvezde nakon samo par mjeseci paradigma tog nestrpljenja i manjka strategije i vizije?

Pa, ne znamo detalje sad šta se tu dešavalo iza kulisa. Ja sam, makar, bio malo i šokiran tim raspletom događaja – jeste, rezultat na EL nivou je izostao, ali bio sam skoro pa siguran da će imati makar celu sezonu da proba da nametne svoj pečat. Sad kad pogledate da je Dušan Alimpijević na klupi Zvezde izdržao duže od Saše Obradovića…baš neobično.

 

Kako vidiš perspektivu KK Partizan na duže staze?

Puuu…pitanje za milion dolara. Iskreno, mislim da na duge staze i Partizan i Zvezda moraju da nađu neki balans u jurnjavi i razvoju mladih igrača. trenerski kontinuitet se podrazumeva. Ubacujem ovde Zvezdu u jednačinu jer videli smo na primeru Partizana koliko te malo deli od puta na F4 do četvrtog šešira Evrokupa. Mislim da Srbija i njeni klubovi nikad neće biti omiljeni gosti u EL/EC takmičenju i na to ne možemo da utičemo. Ali, čvrsto verujem u ideju da je ključ pronalazak izgubljenog identiteta, a jedan bitan korak tu su mladi domaći igrači. Jeste, svi mi volimo Pejdžove i Berone i jednako nas uzbuđuju svi poeni,makar ih marsovac postizao. Međutim, bitno je napraviti domaću bazu. E sad, kako ostvariti i ovo, i ostati koliko toliko kompetitivan? Pa to je već pitanje zaista za neke pametnije. Ja mogu samo da iznosim polustručne procene – u stvari, ovo radim i ceo ovaj intervju.

Setim se ovde uvek jednog intervjua koji je za časopis Sports Illustrated dao jedan stari bejzbol igrač koji je tamo pre nekih osamdeset godina igrao “crne lige”, u vreme dok je bejzbol bio pod rasnom segregacijom. Kada su ga pitali da li New York Yankees upropašćavaju sport jer kupuju sve najbolje i najskuplje, on je samo odgovorio : “Gospodine, na svetu toliko i toliko miliona ljudi igra bejzbol. George Steinbrenner (tadašnji vlasnik Yankeesa) ih u svakom datom momentu može imati tek dvadeset i pet pod ugovorom. Nađite one ostale…”

 

Koliko su realne ideje integracije košarkaskih klubova, konkretno beogradskih rivala, unutar fudbalskih klubova kao njihove košarkaske sekcije, po uzoru na Real Madrid i Barcelonu? Činjenica je da oba ova fudbalska kluba redovno prihoduju solidne iznose i u nekom idealnom scenariju i filmu bi mogli da pokrivaju solidan dio košarkaskih budžeta.

Svako malo se neka ta ideja provuče. Ne znam šta je barijera – da li nešto pravno, ili prosto ne postoji želja da se tako nešto realizuje. U krajnjoj liniji, nisam siguran ni da bi to funkcionisalo. Ko će ga znati, možda je i bolje što ne znamo za sada.

 

Da se vratimo ljepšim vremenima – prošlim. Koji tim KKCZ je po tebi bio najkvalitniji od svih koje pamtiš? Možda baš onaj iz perioda 1992 – 1994.?

Tri su mi tima “posebna” kada pogledam poslednjih 40 godina KKCZ. Taj iz 92-94, pogotovo taj iz ‘94. jer je u svim pisanim segmentima na papiru bio slabiji od Partizana i uzeo titulu 80% na srce. Tim iz ‘98. iz istih razloga kao i Jugoslavija iz ‘98. – imaš 18 godina, mlad si i jak si, sve ti je top. Ali, ovde se mora ušetati i tim iz sezone 16-17, jer to bila savršena mašina gotovo. Bili su izuzetni regionalno, na korak od 1-4 u vrlo jakoj EL, i generalno igrali neku atraktivnu, modernu košarku.

 

Pamtiš i one epske duele Partizana i Jugoplastike krajem osamdesetih godina. Iako nominalno možda i za nijansu jaci, Partizan u toj eri nije imao šanse protiv Splićana. Da li je razlog bila prije svega razlika u iskustvu na trenerskoj poziciji, kao sto mnogi tvrde? Ili su ipak Kukoč i Rađa bili ti koji su odnosili prevagu?

Te sam stvari gledao mahom u snimku, ali sam upućen sa razvojem događaja. Kad sagledam sa ove distance, čini mi se da je Jugoplastika ipak bila jača “borbena jedinica”, a nije da nije bilo i kvaliteta. Grešno je samo reči Kukoč i Rađa, inače. To se sad pamti kao Kukoč, Rađa, Rađa, Kukoč. Jeste, ali, tu je bio Sretenović, možda kod nas malo ispod radara, ali u Splitu ga izuzetno visoko cene i lepo pamte. Savić, Sobin, Ivanović, Pavićević…

Dodao bih da Partizan, u krajnjoj liniji, ne treba puno da žali – sazreli su i oni nedugo zatim i to uspeli da valorizuju na najbolji mogući način. I to bez Divca i Paspalja!

 

Koju košarkašku selekciju SR Jugoslavije smatraš jačom kao kolektiv? Onu iz Atine 1995. ili Pešicev tim 01/02?

Pa, sigurno nam je ‘95. srcu draža. Taj turnir je stvarno poseban za sve nas, pogotovo mojih godina. Međutim, tim iz ‘01. je bio baš nezaustavljiva sila. Teško je odlučiti se. Moram ipak emotivno otići na Atinu.

 

Da se prebacimo malo na fudbal i napustimo regionalne granice: Proveo si čitav jedan životni period u Belgiji. Da li postoji fudbalski klub u toj zemlji za koji se moze reći da je u nekom konvencionalnom smislu „najveći“? Dakle, najpopularniji, najznačajniji, ne nužno i najtrofejniji.

U momentu kada sam došao u Belgiju, Anderlecht je jedini ličio na moderni fudbalski klub, a svi ostali na seoske zadruge. Pokojni funkcioner Club Bruggea Antoine Vanhove je te neke 2001. govorio kako “može Club da plati igrača dva miliona evra, ali za te pare mora da bude mnogo dobar!”. U tom momentu čini mi se Lazio kupuje svakoga za 30-40 miliona i više, pa vidite kakva je to izjava bila. Godine su, naravno, to izmenile. Club je i ranije imao veliku narodnu podršku, a sada su i avanzovali u ozbiljniji kolektiv. Tu je i Genk, i Gent je s godinama mnogo, baš mnogo napredovao. Ali, ja moram opet reći Anderlecht.

 

Standard nisi spomenuo, a očekivao sam i njih u tom nizu. Sjećam se izjave Marca Wilmotsa kada je prelazio iz Standarda u Schalke 1996. i kada je rekao da se odlučio protiv Anderlechta jer taj klub smatra „vještackim i političkim projektom”, dok je Standard po njemu bio najveći kao institucija. Klasična klupska ostrašćenost ili jednostavno davno prošla vremena?

Standard je institucija u donjem delu države, a ja sam ipak “odozgo”. Anderlecht nije veštački, osnovan je 1908. i nije imao političku podršku da ja znam. Ekonomsku ipak jeste, vlasnici jesu bogata pivarska familija Vanden Stock, ili barem bili.. Malo je on to nabio navijački, a navijačima Standarda je tih srednjih 90ih i trebalo malo tog “gasa” jer su bili bez titule od 82-83 pa do tamo, 2007., kad već, kad su igrali Jovanović, Sergio Conceicao i ekipa.

Iskreno, oni su tih godina bili baš u dubiozi, a ponajviše zbog nekih malverzacija. Jedno vreme su imali onu “šemu” sa Marseilleom kad su igrači direkt iz Standarda išli u OM, valjda su imali i istu vlasničku strukturu. Onaj transfer Daniela Van Buytena koji je koštao nekih, koliko, “petnajs milja” eura iz Standarda u OM nikada nije ostao razjašnjen u potpunosti. Ima tu još primera, recimo i Vedran Runje je otišao iz Liegea u Marseille.

 

Da li si se već polako navikao na stadione/hale bez navijača ili ti prenosi na TV i dalje djeluju krajnje čudno, neprirodno?

Mislim da sam baš sa Edinom Avdićem nedavno rekao da me sve ovo podseća na neko vreme kada nisam imao dovoljno jak kompjuter da poteram novu FIFA ili NBA igru, pa bih “skidao” detalje kako mi ne bi “seckalo” i uvek na kraju završim sa nekim terenom, deset/dvadeset i dva igrača bez publike, bez reklama i bez ičega – samo igra. Tako da, nije mi čudno, prošao sam kroz ovo makar i virtuelno – sa jedne strane, loše je, sa druge strane, gore je ako se ne igra.

 

Široj javnosti je poznato da pored Zvezde i škotski Rangers FC ima tvoju naklonost. Da li je ovo „ta“ sezona?

Mora biti! Moram priznati da sam isprva imao velike rezerve prema Stevenu Gerrardu kao treneru. Samo sam rekao sebi, o ne, evo ga još jedan koji misli da ume trenirati jer je igrao na visokom nivou… Ne da me je demantovao, nego će me tek demantovati. A ima tu i određene istorijske simbolike, jer pređašnju je veliku dinastiju Rangersa utemeljio bivši Liverpoolov trofejni igrač u svom prvom trenerskom angažmanu…

 

Koliko može Zvezda protiv Milana?

Imam nula promila u sistemu pa ću reći da su šanse 85-15 za Milan. Ali, posle par rakija mislim da ćemo biti na 50-50.

 

Da li je Bayern i dalje neprikosnoven u Ligi šampiona? Djeluje da ove sezone nisu u tolikoj mjeri dominantni.

Pa, pokazali su ozbiljne “greške u sistemu”. E sad, je li to do tempiranja forme ili je nešto treće – pretpostavljam da ćemo saznati ubrzo. Baš mi je nekako čudna Liga šampiona ove godine. Recimo, gledam Barcelona-PSG – Barcelona baš slaba, PSG raspustio trenera, novi dok se ustali… Juventus tek slab, Bayern rupičast, Chelsea tek, Atletico je Atletico… Man Cityu ne verujem. Gledaj kad Real opet nađe đavola u sebi i vrati krunu. Uostalom, sa Zidaneom je to postala Realova specijalnost. Gledaš ih celu sezonu i jasno ti upamćene ostanu utakmice u kojima se raspadaju. I onda ne gledaš par nedelja i odjednom – hej vidi eto ga Real na vr’ tabele i zategnu poslednja dva meseca i eto titula i LŠ i ti kao “čekaj, šta, kako se ovo desilo?”.

 

Za ovaj posljednji dio sam ostavio nekoliko leksikonskih pitanja. Saletova trojka 1997. ili Trifina trojka 1993.?

Saletova trojka, ne moram puno ni razmišljati. Nisu, u krajnjoj liniji, ni jedna ni druga odlučile neke trofeje. Imam emocije prema obe, ali ta ‘97, uh uh uh. I sećam se tačno kako je bilo, moj otac je samo ustao i rekao nema više vremena, a ja se derem kako ima poslednji napad. Mislim da je ipak “zeitgeist” odlučujući jer se ne sećam sad ni tu iz ‘93.  da l’ sam gledao u prenosu!

 

Da se postaviš, ako je ikako moguće, u poziciju navijača Partizana: Da li bi mijenjao Kecmanovu trojku u Zagrebu 2010. za trijumf na Final Four Eurolige iste godine?

Ma, kakvi! Verujem da i većina navijača Partizana misli isto. Iskreno, bio sam u hali kada je Goran Bošković, u jednoj polubitnoj ligaškoj utakmici, pogodio za produžetak protiv Hemofarma sa svog penala. To videti kako tvoj tim rešava takvim šutem, “dao bi milijardu dinara” što kaže Jura Stublić. A, ja sam to video u nekoj utakmici sezone 99-00, ja i još par ‘iljada duša u Pioniru. A, možeš misliti za titulu!

 

Kao Partizanovac se apsolutno slažem. Taj emocionalni momenat je nešto jedinstveno, a trofej u EL je ipak jednom već osvojen. Da ostanemo pri ovoj igri: Final Four KKCZ ili polufinale Lige Evrope FKCZ? Šta bi prije izabrao?

F4. Nikad nisam video KK na tim vrtoglavim visinama. FK jesam, to je notirano.

 

Dražen ili Kukoč?

Kukoč. Vrlo kratko razmišljanje, opet.

 

Chicago Bulls 1996-98. ili Golden State Warriors 2015-18.?

Opet laka pitanja. Bullsi. Poštujem svakog šampiona, ali ko je gledao Jordana kad je bilo vreme, za njega uglavnom nema dileme.

 

Ovo bi trebalo da je malo teže: Divac ili Rađa?

Ovo jeste teže. Uzeću Divca – duže je trajao, ostvario više u NBA, a i igrao je u Atini i Atlanti, a i u Indianapolisu. Inače zaista volim Rađu, ali šta ću.

 

Koji momenat u košarci ti je najveći ikada iz lične perspektive, bilo da je u pitanju klub ili reprezentacija?

Danilovićevo zakucavanje preko Sabonisa. Bio je to poduži srednji prst ostatku sveta i jasan znak da možete da nas obrišete, ali ne i da nas obrišete.

I, ponoviću ono što sam rekao i tokom snimanja filma povodom 20 godina Atine – neka Danilović i sto puta kaže da se nasmejao sudiji što mu nije dao faul. Ja u to ne verujem, niti želim da verujem.

 

Piksi ili Dejo?

Piksi. Mada, Dejo kad je igrao i kad mu se igralo, top 3 na svetu u tih koliko već minuta.

 

Najveći evropski košarkaški trener svih vremena?

Au… Diplomatski bih mogao reći profesor Aleksandar Nikolić jer realno, profesor je profesor. Ali, ovako, teško je to odgovoriti. Kažeš Duda, a Pešić šta je uradio, Pa kažeš Pešić, pa se setiš Bože. Pa kažeš Boža, tek viri Željko odnekuda. Možda je ipak fer reći profesor jer od njega je krenulo i izvršio je veliki uticaj na većinu gore nabrojanih.

 

Za kraj omiljeni predmet rasprava i mladih i starih: Cristiano ili Messi?

Moram reći CR7. Nijedan mi nije pri srcu kao što su bili Maradona ili Romario ili tako neki, ali imam veliko poštovanje za CR7 jer mi se čini da se konstantno nadmeće i traži nove izazove. Jedno sam vreme mislio da on samo želi postati najveći, u stvari, s vremenom mi se čini da on više samog sebe izaziva i goni u nove podvige. Za dve godine će verovatno i postati prvi čovek koji je postigao gol na pet različitih SP ako ne grešim. Eto i to da spomenemo.

 

Miloše, hvala ti na izdvojenom vremenu i zanimljivim i iskrenim odgovorima.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.