Intervju prof. dr Vladimir Koprivica: “Mladost mora da sanja”

Intervju

Nekada tišina govori mnogo glasnije nego što bi reči ikada mogle. Ova rečenica u velikoj meri opisuje i našeg sagovornika, profesora Koprivicu, čoveka velikog životnog iskustva, o čijem znanju, trudu i životnoj filozofiji govore dela koja su ostala iza njega, a verujemo da će ih biti i ubuduće. Ljudi koji ovo čitaju a dobro me znaju, znaju da su retke prilike u kojima ja ćutim. To se dešava ili kada mi nije dobro ili dok gledam utakmice. Tokom ovog intervjua ja sam uglavnom ćutao, ali ovoga puta iz drugih razloga, ostajući skoro bez reči, zadivljen inteligencijom i mirnoćom kojom je zračio popularni Profa.

Vaš diplomski rad na fakultetu bio je gotovo revolucionaran. Naslov “Kondiciona priprema šahista” mnoge je zbunio.

– Ušao sam u svet šaha kroz amaterski tim.  Polako sam počeo da skupljam literaturu i da učim o šahu. Neki od članaka su bili i na ruskom jeziku. Kasnije sam počeoi i da učim đake, jedan od njih je postao prvak Beograda, Srbije i Jugoslavije. U školi Ljuba Nenadović je bilo odlučeno da se osnuje šahovska sekcija. Ona je narasla i dostigla veoma brzo preko 100 članova. Bio sam član saveta u ,,Šahovskom Informatoru’’.

Pri kraju studija sam dobio ideju da radim diplomski rad na temu kondiciona priprema šahista. Pokušao sam da pronađem literaturu, ali je toga bilo jako malo, tako da sam odlučio da anketiram naše velemajstore i majstore pomoću pisma. Slao sam jednu veliku kovertu u kojoj se nalazila manja koverta sa već upisanom mojom adresom i markicom, tako da su oni morali samo da popune anketu i da mi pošalju. Dobio sam dosta odgovora i većina se složila sa time da je ta vrsta pripeme jako bitna. Sovjetska reprezentacija se ozbiljno fizički pripemala. Da bi se taj rad završio meni je bilo potrebno sedam meseci.

Da, u šahu kao i fudbalu sve figure moraju da imaju svoje mesto. Ne možeš da napadaš centar terena ako ti je krilni napad loš. Kao i u fudbalu ne može da se desi vakum između igrača u sredini ili mora odmah da se pravi faul kao što je Jugović pravio dobre faulove. Dobar primer toga su naši vaterpolo treneri koji su koristili taktike iz drugih sportova, u vodi, u vaterpolu se dešavaju potezi koji su slični džudou.

Dugo ste predavali na DIF-u.

– Da, počeo sam kao demonstrator 1975. na elementarnim igrama.  Ostao sam na fakultetu na dva predmeta, elementarne igre i metodika sportskog treninga. Metodika sportskog treninga je bila potpuno nov predmet koji je uveo profesor Petrović. Sećam se da sam ga pitao šta je taj predmet, on mi je rekao: ,,Ne znam, učim’’. To je bilo  jako teško za mene pošto nismo znali ništa o tom predmetu, ali sam srećan što sam mogao da istražim sam sve to. Ja sam onda počeo da se raspitujem ko to zna i rekli su mi da teorija počiva na teoriji Lava Matvejeva. Onda sam počeo da pravim plan kako da dođem do njega. Postojala je razmena studenata i ono što je bilo bitno uslov je bilo poznavanje ruskog jezika. Ruski jezik sam usavršio uz pomoć šahovskih časopisa. Jedanaest godina nakon završetka srednje škole krenuo sam za Rusiju.

.

Sead Krdžalić je u jednoj izjavi, rekao da je potrebno strpljenje kad je u pitanju prelazak igrača u seniorsku košarku, apostrofirajući najpre samog igrača, njegove fizičke mogućnosti, i opasnost od greške ukoliko se taj prelazak ne tempira i dozira pravilno. Stavimo na stranu rezultate, da li fizičke, pa i mentalne predispozicije samih igrača utiču na brzinu njihovog prelaska u seniorsku košarku?

– Procena se pravi posle testova koji igrač mora da uradi. Posle toga se gleda da li taj igrač može u budućnosti da pomogne ekipi. Gledaju se nasledne karakteristike i sposobnosti. Neke stvari mogu da se poprave kao što je tehnika, ali ako je čovek spor on će uvek biti spor i tu mu ne možete ništa.

Partizan je godinama imao projekciju, imao je iskusne igrače, tim dopunjen stranicima tamo gde je potrebno, zajedno sa mladim igračima. To je bila nemuguća misija da se mladi igrači razvijaju i da se postižu najbolji rezultati. Mladi igrači se razvijaju ali je ogroman rad potreban da bi se taj nivo održao. Dok iskusni igrači dođu do nekog nivoa i oni dalje napreduju zbog svog iskustva. Na primer iskusni teniseri neke mečeve dobijaju na iskustvo, a možda bi trebalo da izgube.

Koliko se razlikuju treninzi za mlade igrače u odnosu na iskusne igrače?

– Uglavnom postoje dve vrste treninga, razvojni i održavajući programi. Razvojni programi su namenjeni igračima koji čekaju da dobiju minute. Takve treninge su imali Bogdanović, Lučić, Vesterman, Bertans… To su dodatni treninzi šuta, tehnike i rada u teratani. Mladi ljudi koji trebaju da čekaju svojih pet minuta. Takvi igrači koji čekaju svojih pet minuta uvek postanu na kraju dobri igrači.

Veseli je došao u maju kod nas i svi su mislili da će se vratiti u Češku, a mi smo ga ostavili u ekipi. Kada je otišao kući dobio je plan treninga. Vredno je čekao svoje minute koje je dobio tek u decembru. Tada je ušao u igru kao nepoznat momak, ušao da čuva Šiškauškasa.  Tako je Peković strpljivo čekao svoje minute i dočekao ih kada se Kosta Perović povredio. Dao je 22 poena u prvom poluvremenu Ciboni.

Kada se dovodi mladi igrač šta se gleda kod njega?

– Ljudi koji dovode mlade igrači uvek se raspitaju o mentalitetu igrača,vaspitanju i njegovim ocenama. Ne sme da igrač bude maligno tkivo u ekipi. Igrač se meni dovede u teretanu gde uradimo testove koje pokažu njegovu spremu.

Koliko je bitna priprema ekipe van treninga?

– O tome se jako malo piše. Priprema je ishrana, san i odmor. Bitan je život van terena. Dešavalo se u klubovima koje sam vodio da se čudim što nešto fali, a onda saznam da su izlazili u noćni život. Sva sreća pa se nisam zadržao u takvim klubovima. Zbog takvog ponašanja je ispaštala i reprezentacija.  Bitno je da se pojedinac koji želi da postane profesionalac potpuno podredi sportu. Svi kažu što se ja nisam bavio sportom pa da ja budem sportista, svi to mogu budu, ali ne mogu da budu svi Mesi. Ono što je bitno da imaju i sreće. Da skaut bude na pravom mesto u pravo vreme.

Dok ste Vi bili kondicioni trener Partizana, u Duletovo vreme, povrede su bile jako retke?

– Povrede su jako specifično pitanje. One zavise od toga da li je igrač sklon njima, da li je ranije bio povređivan.Povrede se sprečavaju pravilnim redosledom treninga. Ranije povređivan igrač mora pre treniga da odradi svoje preventivne vežbe, takav primer je Petar Božić. Kada je došao u Partizan on je već imao povređeno jedno koleno i operisao je drugo koleno, već je bio pri kraju karijere. Kada je došao u Partizan počeo je da radi te vežbe i podigao je još oko 15 trofeja.

Da li je dobra stvar što pripeme ove godine traju duže nego inače?

– Da, zato što smo imali vremena da polako uvedemo ekipu u trenažni proces, baš smo ih opteretili na ovim pripremama. To se videlo i ovim pripremnim utakmicama, što je dobro. Prošle godine su pripeme trajale samo mesec dana pa sam ja Trinkijeriju rekao da možemo dalje ako uradimo vežbe sa većim naporima. I, biće dobro ako bude samo jedan igrač povređen. Mnogo je bitno da igrači budu unapred pripremljeni za sezonu. Oni koji ne dođu spremni će platiti veliku cenu kad dođu na pripreme.

Da li će bez ozbiljnog razrađenog sistema fizičkog vaspitanja dok su deca mala naša nacija polako početi da nestaje sa radara?

– Da, fizičko vaspitanje, sport i rekreacija su jedno telo i oni su povezani. Fizičko vaspitanje je najstarije. Uvek je kroz istoriju služilo da mlade naraštaje pripremi fizički za rad i rat. Rekreacija je najmlađa. Ljudi koji su rekreativci nadoknađuju one trenutke koje nisu imali kao mlađi da se bave sportom. Nekada su te veze između sporta i rekreacije bile bolje, sada su lošije. Većina naših vrhunskih sportista iz Jugoslavije je kretalo sa sportom sa dvanaest godina. Danas deca kreću mnogo ranije pošto nemaju detinjstva koje su sportisti ranije imali. Sportisti iz Jugoslavije su imali detinjstvo koje je bilo ispunjeno kretanjem. Sportski uspesi su jako bitni. Oni pokreću decu koja gledaju sportiste i njihove uspehe da žele da budu kao oni.

Takođe je bitna i genetika roditelja. Ako su majka ili otac trenirali neki sport to će pomoći detetu. Bitna je i epigenetika. Bitno je kako živimo, ako pušimo, recimo, to možemo preneti na naše potomstvo.     

Jedna od rečenica koju je porofesor Koprivica rekao tokom odgovaranja na moje pitanje jeste i naslov ovog intervjua. Na mene su te 4 reči ostavile utisak na mene pa i danas 7 dana posle intervjua ja svaki dan razmišljam o tome.

Vaše viđenje, kako će se igrati zbog korone?

– Ja sam dao intervju na početku situacije oko korone i rekao sam da će potrajati. Tad nisam ni bio svestan koliko ću biti u pravu. Taj šok koji smo doživeli na početku korone polako jenjava. Mi smo vrsta koja se adaptira na situaciju. Igrači su već počeli da se navikavaju na prazne tribine. Tako da će biti čudno kada se navijači vrate na tribune

Više niste kondicioni trener KK Partizan. Koja je trenutno vasa funkcija u  klubu?

– Trenutno sam u funkciji savetnika.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.