Intervju – Duško Vujošević: “Imperija će uzvratiti udarac”

Intervju

Najtrofejniji trener KK Partizan svih vremena, tvorac nebrojenih vrhunskih NBA i euroligaških karijera, bivši predsjednik JSD Partizan, simbol otpora prema nepravdi, a prije svega – čovjek. Duško Vujošević. Razgovarali smo danas sa Duletom o mnogim temama.

 

Gospodine Vujoševiću, dragi naš Dule, prvo pitanje je ujedno i najbitnije: Kako ste, kakvo je zdravstveno stanje?

Dosta dobro. Moje zdravstveno stanje je narušeno usled lošeg tretmana dijabetesa dva koji je ostavio svoje posledice, ali je sad stabilno u smislu da se ne pogoršava dalje. To skupo plaćeno iskustvo me je naučilo da više ne čekam u pogledu na terapije i tretman posledica tog šećera.

 

Vi ste jako rano postali košarkaški trener na najvišem mogućem nivou, o tim počecima u Partizanu je uglavnom sve odavno poznato. Od koga ste kao trener najviše naučili, ko je najviše uticao na Vas kao trenera?

To je bio jedan čovek, moj voljeni i cenjeni profesor Aleksandar Nikolić.

 

Prva vaša trenerska stanica u inostranstvu bila je Granada. U kakvom sjećanju Vam je ostala ta sezona 1989/90 u Španiji?

Moji odlasci u inostranstvo uvek su bili nevoljni. Ja tada nisam otišao sa namerom da dugo ostajem. Partizan mi je uvek bio u srcu, ali ne samo Partizan, nego i mogućnost rada na maternjem jeziku sa vrhunskim talentima koji su u to vreme u Jugoslaviji bili na dispoziciji duži niz godina, tako da je svaki moj odlazak u inostranstvo bio odlazak da bih se vratio. Pa tako i taj odlazak u Španiju, gde nisam imao odgovarajući motiv i energiju za učenje jezika, niti sam se pripremao da duže ostanem i gde sam se na prvi poziv Partizana da se vratim odmah i vratio. Dakle, moj cilj nikada nije bio da radim u inostranstvu i to je imalo svoje posledice koje su jasne.

 

Vaš povratak u Partizan značio je i povratak crno-belih u sam vrh jugoslovenske košarke, nakon što je klub za vrijeme vašeg boravka u Španiji rezultatski posrnuo. Te sezone 1990/91 samo je tada neprikosnovena Jugoplastika na kraju bila bolja. Kako i zašto je uopšte došli do ponovnog prekida saradnje sa Partizanom u ljeto 1991., što je na kraju rezultirao Vašim odlaskom na klupu Crvene zvezde?

Tu se klub po meni poneo nekorektno. Kada sam se vratio, klub je za cilj postavio ulazak među prve četiri ekipe u prvenstvu, a sezonu pre te se borio za opstanak. Istovremeno se obavezao da za kuću na Bežanijskoj Kosi, čiji jedan deo sam ja već bio isfinansirao novcem koji sam dobio odlaskom u Granadu, uplati ostatak iznosa i da ta kuća time postane moje vlasništvo.

Te sezone se u ekipu vratio i Žarko Paspalj nakon izleta u NBA. Time je praktično ugovor, koji je imao pre odlaska u NBA i koji je mirovao dok je on bio u Americi, ponovo postao važeći, a on je istovremeno imao unosne ponude od drugih klubova. Nije postojala spremnost kluba da se sa njim sedne i razgovara po tom pitanju, a on je način da iznudi odlazak našao u tome da vrši neku vrstu opstrukcije treninga. Klub se u to nije mešao, a ja sam dosta kasno reagovao i tim je kroz to dosta patio, bez obzira što je kasnije došlo do plasmana u finale plej ofa. To je bio jedan od razloga koji su doveli do toga da moj odnos sa ekipom nije bio onakav kako bi trebalo da bude. Drugi je bilo forsiranje Danilovića koje je dovelo do nezadovoljstva pojedinih igrača. Na kraju sam ja bio žrtva tog nezadovoljstva i te nerešene situacije sa Paspaljem, iako su sportski ciljevi čak i premašeni. Podsetiću da je taj plasman u finale plej ofa Partizanu omogućio u učešće u Euroligi sledeće sezone, koju je će na kraju i osvojiti, i to sa timom koji sam uglavnom ja selektirao i formirao. Dakle, po završetku sezone klub je meni saopštio da bi bilo moralno da ponudim ostavku,i ja sam je momentalno pismeno i podneo. Neposredno po ostavci klub je povukao akceptni nalog za tu kuću na Bežanijskoj kosi, a novac koji sam ja bio uplatio mi je vraćen. Radilo se o nekih 30 hiljada nemačkih maraka u momentu uplate, međutim zbog devalvacije dinara ja sam dobio tek nekih 13 hiljada maraka nazad. Sve u svemu, jedna jako neprijatna situcija.

Što se tiče mog odlaska u Crvenu zvezdu, mora se naglasiti da tadašnji odnosi i prilike nisu bili kao u današnje vreme, niti je Zvezda u bilo kojem smislu bila favorizovana u odnosu na Partizan. Bilo je tu i malo ljutnje i revolta, ali sam pre svega zbog želje da živim i radim u Beogradu otišao u Zvezdu.

 

Radili ste u Španiji, Francuskoj, Rusiji, sada ste u Rumuniji, međutim daleko najduže ste bili u Italiji. Da li Vam je to i najdraža stranica u inostranstvu?

Jeste, a bila je i najuspešnija, posebno kada je u pitanju Pistoja. Mi smo kao tim koji je smatran kandidatom za ispadanje obezbedili plasman u Evropu. Na taj način ja sam tamo promenio tada jako stroge i tvrde italijanske sindikalne propise, da bih dobio licencu prvog trenera. Naime, tada je odlučeno da i onaj koji je osvojio evropski Kup Radivoja Koraća, koji odgovara današnjem Eurokupu, može da dobije licencu.

Inače, ja Italiju zaista volim i smatram je svojom drugom domovinom. To je zemlja u kojoj je društvo ispred države, u kojoj sve odiše smislom za lepotu i dizajn u svim segmentima, bilo da se radi o istorijskoj arhitekturi, modernoj arhitekturi i njenom skladu sa istorjskom, umetnosti, auto idustriji, modi, jelu ili frizuri.

 

Tokom karijere, naročito u Partizanu,  imali ste priliku da trenirate mnoštvo mladih i talentovanih igrača. Da li Vam je bilo lakše da to činite sa onom prvom generacijom koju ste trenirali (Divac, Đorđević, Pecarski, Paspalj…), kada ste praktično bili vršnjak sa igračima, ili u drugom mandatu kada ste igračima bili nešto poput drugog roditelja?

Ja sam imao sreću i privilegiju da u Partizanu tokom svih tih godina treniram različite generacije vrlo talentovanih igrača. Naravno da sam vremenom sticao sve veće iskustvo i taj talenat za ovaj posao, koji sam očigledno posedovao, usavršavao. Tako da sam svakako bio bolji trener onim generacijama koje su dolazile kasnije.

 

Kada biste od svih igrača koje ste trenirali birali najbolju petorku, koji bi to igrači bili?

Teško… Idealna petorka bi možda bila: Đorđević, Danilović, Paspalj, Divac i Peković.

 

Ko je po Vama najbolji stranac kojeg ste trenirali u Partizanu?

Mogu da kažem koja dvojica su meni najdraži. To je Blejk Step, koji je radio sve što je bilo potrebno timu, igrao na poziciji i jedan i dva, sedeo na klupi bez pogovora, a nekad igrao i povređen. Drugi je Lorens Roberts iz one generacije koja je igrala F4 Eurolige. Igrače koji su dolazili kod nas kao klinci od 16-17 godina i koji su učili srpski jezik, istinski zavoleli Partizan, trpili neredovna primanja i druge probleme, ja ne smatram stranca. Bertans, Veseli, Vesterman, Lovernj ili Dalo su deca Partizana, njih najviše volim, ali oni nisu stranci.

 

Da li ste u kontaktu sa nekom od Vaših “ruža” koje su očigledno “procvetale”?

Čujem se često sa Milenkom Tepićem, koji je takođe bio u toj generaciji. Ponekad se čujem i sa Draganom Milosavljevićem, a u nekom povremenom kontaktu sam i sa Vladimirom Lučićem i Davisom Bertansom. U principu, ljudi teško podnose kada im neko mnogo pomogne, a da to nisu unapred zaslužili. To je breme koje se teško nosi.

 

Pratite li i kako ocjenjujete karijere Bogdana Bogdanovića i Davisa Bertansa u NBA?

Ne sa nekom enormnom pažnjom. Drago mi je što su postali igrači koji su po kvalitetu ravnopravni sa ostatkom lige, drago mi je što su napravili velike ugovore i u toj meri ih i pratim. Nemam nameru da to pratim nešto više i ozbiljnije.

 

Bili ste mentor i mnogim današnjim trenerima. Koji od njih po Vama ima najveći talenat za taj posao i na koga ste najponosniji?

Ja sam bitan uticaj imao na Aleksandra Džikića, Aleksandra Kesara, Vladu Jovanovića, dok je Velimir Gašić bio već formiran trener, a zajedno smo uradili dobar posao sa ovom zadnjom generacijom. Od tih mlađih koji su se uz mene formirali najdraži mi je Vlade Jovanović.

 

Kako doživljavate današnji Partizan na i mimo parketa? Kakva je perspektiva kluba, s obzirom na okolnosti i okruženje?

Pa, ja po tom pitanju odavno prelazim u tautologiju. U Srbiji su odnosi takvi da je Crvena zvezda jedini klub koji ima status državnog i političkog projekta, a Partizan je tu u nekoj efemernoj ulozi. To je volja Aleksandra Vučića. Znate i sami koliko sam oko toga ratovao i koju sam cenu platio. Partizan je dakle postao ono što Aleksandar Vučić i želi – efemerni faktor u odnosu na Crvenu zvezdu. To se ogleda u sredstvima koja dobija, ali i u kadrovskoj politici koja se vodi u sportskim savezima i u uticaju na evropska takmičenja najvišeg ranga i evropske sportske organizacije.

 

Smatrate li da je Ostoja Mijailović neko ko radi u korist Partizana i koliko je to uopšte moguće s obzirom na njegovu stranačku pripadnost?

Svima je jasno da na nekoj značajnijoj poziciji, počevši od predsednika kućnog saveta pa nadalje, ne može da bude neko ko nije član Srpske napredne stranke ili nije po volji Aleksandra Vučića. U tom kontekstu trenutno je jedino moguće da Partizan vodi neko ko je u toj stranci. Mislim da Ostoja Mijailović ima potpuno čist i pošten odnos prema Partizanu i da se maksimalno trudi. To posebno pokazuje prošla sezona u kojoj je samo pandemija korona virusa zaustavila Partizan. Iako se u sportu nikada ne može sa sigurnošću znati šta bi se na kraju desilo, znate da je Partizan sa Trinkijerijem i Ostojom Mijailovićem bio vodeći u ABA ligi, dok je u Eurokupu bio izborio prednost domaćeg terena do kraja takmičenja, te bi bilo pošteno pretpostaviti da bi u najmanje jednom od ta dva takmičenja izborio plasman u Euroligu. Ja sam se prošle godine uverio da on ima krajnje čist odnos prema Partizanu i da ga u datim uslovima uspešno vodi.

Nakon što sve to nije moglo da se finišira kako je trebalo, klub je upao u određene finansijske probleme, ali i zbog uticaja određenih savetnika iz kluba koji rado ističu da su učestvovali u svim uspesima i osvajanju svih trofeja, dok u manje uspešnim periodima izgleda nisu bili tu. U tom kontekstu su ove sezone napravljene određene kadrovske greške koje skupo koštaju. Takođe je prošla sezona bila opomena ljudima iz vlasti koji kontrolišu sport, pa je odlučeno da Partizanu ne treba dati ni onoliko sredstava koliko je imao prošle sezone i da u Crvenu zvezdu treba uložiti još više, te razmak između ta dva kluba napraviti još većim. Zvezdi je u slučaju plasmana u Top 8 Eurolige navodno obećana A licenca, pa su ove godine data još veća sredstva u tom pravcu.

 

Pratite li i kako doživljavate medijska prepucavanja između Željka Pantića i Vladana Tegeltije? Koliko sve to utiče na podjele među ionako, po raznim osnovima, podijeljenim navijačima Partizana?

Svako ko ulazi u sukobe te vrste ili je nedovoljno pametan ili nije prijatelj Partizana. Dovoljno Partizan ima muke od strane ove i ovakve države, ne sme još i iznutra da dolazi do takvih situacija. Uvek kad su dve strane u svađi, niko nije sasvim u pravu, ali u ovom slučaju je puno više u pravu Tegeltija. Željko Pantić je kivan što je u najtežim momentima njegovog života, dok mu je umiralo dete, ugašen taj TV kanal FK Partizan. Međutim, to je upravo bila želja FK Partizan i njegove uprave, koja je zbog nekih njegovih stavova imala probleme sa ljudima iz aktuelne vlasti. Dakle, nije to bila inicijativa ni Ostoje Mijailovića, a još manje Vladana Tegeltije. I, od toga sve kreće i to je apsolutno greška Željka Pantića.

 

Da li u današnjem timu Partizana postoje igrači za koje mislite da bi igrali i u nekom Vašem timu?

Kako ne, tu su pre svega Trifunović, Zagorac, Jaramaz i Mozli. Naravno, morali bi da koriguju ponašanje i odnos prema radu, ali po potencijalu bi svakako imali mesta u nekoj mojoj ekipi.

 

Smatrate li da upravo Rade Zagorac može mnogo više od ovog što trenutno pokazuje?

Naravno da može više, ali njegova je odgovornost što to nije tako i on je glavni krivac tome. Ja ne znam šta se tu sve dešava, pa ne mogu da ulazim u neke ozbiljnije analize, ali on u svakom slučaju ima puno veći potencijal od ovoga što pruža. Ponavljam, to je pre svega njegova krivica, ali i treneri snose određenu odgovornost za to. Lako je uništiti igrača, to može svaka budala. Zadatak trenera je da u saradnji sa igračem učini sve da se taj talenat razvije do maksimuma.

 

Među navijačima se neprestano provlači ogromna čežnja i želja za Vašim povratkom u Partizan? Koliko je to u nekom doglednom periodu uopšte realno i u kojoj funkciji?

Mislim da je to nerealno sve dok je Aleksandar Vučić na vlasti. Naravno, nije on moj jedini neprijatelj, da ih sad ne nabrajam sve redom. Na kraju krajeva, i u samom klubu postoje određeni ljudi koji su protivnici mog povratka u bilo kojem obliku. A, bilo bi normalno i prirodno da sam ja u klubu – s obzirom na zdravstveno stanje, kao sportski direktor ili na nekoj sličnoj funkciji. Ako jednog dana dođe do mog povratka u Partizan, onda najpre u toj ili sličnoj funkciji.

 

Kako ste doživjeli boravak u BiH na klupi tamošnje reprezentacije? Sa strane se činilo da ste Vi jedini koji je tamo uspio da izazove neku vrstu košarkaške euforije u posljednjih nekoliko decenija.

Meni je to lepa uspomena. Ja sam i dalje Jugosloven i uvek sam rado išao u Bosnu i Hercegovinu, pre svega u Sarajevo. Kada sam došao, zatekao sam situaciju da niko od onih starih igrača nije hteo da igra za reprezentaciju, ostala su bila samo deca. Neke stvari koje su se tamo dešavale pre mog dolaska dovele su do toga da nije postojao odnos prema reprezentaciji, tako da sam, iskren da budem, razmišljao o tome da se vratim u Beograd. Međutim, na prvim treninzima ta deca kao što su Musa, Gegić, Atić, Lazić, Lončar i drugi,  koje sam sada neopravdano zaboravio da navedem, pokazala takvo poštovanje, pre svega prema meni, i takav jedan entuzijazam, da su u meni probudili ljubav i inat i zaista sam se onda maksimalnim kapacitetom posvetio radu sa njima. Ta moja potpuna predanost je dovela čak i do određenih zdravstvenih problema. Napravili smo veliki uspeh plasmanom u drugi krug kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, a ja sam ih zaista sve jako zavoleo. Košarkaški svet je to veoma brzo prepoznao, pa je i ta publika i mene brzo zavolela. U nastavku takmičenja su se desile dve situacije:  Igrali smo protiv Francuske u Tuzli koja je došla u najjačem sastavu, uključujući i NBA igrače. Ja sam se trudio da ti moji igrači imaju najbolje moguće uslove, da budemo smešteni u najboljem hotelu i tome slično, a sve sa ciljem da se stvori taj neki osećaj ognjišta prema reprezentaciji. Čovek iz KSBiH, kome sam zaboravio ime, inače iz Tuzle, dao mi je obećanje da će taj zahtev biti ispunjen. Onda se dešava da svi prvopozvani igrači otkazuju dolazak iz raznih razloga, Musa je npr. morao da bude na NBA draftu itd. Samo se Kikanović odazvao na poziv. Pored toga, taj čovek iz KSBiH nije ispoštovao dogovor u vezi sa smeštajem, tako da su u tom hotelu odseli Francuzi, dok su nas smestili u neki državni hotel koji je tada delimično bio u fazi renoviranja. Nije nama ni tamo bilo neudobno, niti sam ja tražio bilo kakav luksuz, ali ja jednostavno nisam navikao da se dogovori sa mnom ne poštuju. Dakle, mi samo sa Kikanovićem od standardnih igrača dočekujemo Francuze, koji dolaze u najjačem sastavu i koji imaju premije od po 5 hiljada eura po igraču za svaku dobijenu utakmicu u kvalifikacijama, i gubimo na kraju 50 poena razlike. Prolazimo dalje jer su se neki drugi rezultati poklopili, ali meni nije bilo prihvatljivo da ja, narušenog zdravstvenog stanja, pokazujem veću želju od samih igrača i ljudi iz saveza.

Osim toga, u tom periodu sam dobio poziv za transplantaciju bubrega u Acibademu, a to je bilo uslovljeno mojim dolaskom na medicinske preglede jer nije bilo sigurno da će transplantacija biti uspešno obavljena dok se ne izvrše te probe. Pre odlaska na te probe sam podneo ostavku, jer nisam želeo da meni Bosna bude neka rezervna opcija u slučaju da ne dođe transplantacije i nisam želeo da ih dovodim u cajtnot. Na vreme sam objasnio zašto više ne mogu da vodim reprezentaciju. Ja te preglede nisam prošao, ali se nisam ni vratio na klupu reprezentacije. Mnoga prijateljstva su ostala, i sa igračima i sa funkcionerima. Mensur Bajramović je moj veliki prijatelj, a u stalnom kontaktu sam i sa Sejom Bukvom koji se prema meni odnosi zaista sa maksimalnim poštovanjem i pažnjom.

 

Zašto se Džanan Musa nije snašao u NBA?

Nije dobio baš ni pravu priliku, ali mislim da je otišao prerano. Ja sam mu govorio na vreme da je trebalo da ostavi veći trag u evropskoj košarci igrajući za neki klub koji nastupa u Euroligi, međutim to je bila njegova velika želja i otišao je prerano, a nije dobio pravu priliku. Veliki je talenat, ali veliko je pitanje kako će ta njegova karijera dalje da se razvija. Ja mu želim da mu to što mu se desilo da snagu da krene ispočetka, ovaj put sa dosta teže startne pozicije.

 

Zašto Mirza Teletović svojevremeno nije prešao u Partizan, iako je poznato da je postojala obostrana želja za saradnjom?

On je tada bio vrlo talentovan i navijao je za Partizan. Imao je i potpisan ugovor sa Partizanom, međutim ta neka napeta situacija posle rata je malo je i veštački iskorišćena. Mislim da su on i njegov menadžer Miško Ražnatović to iskoristili da izbegnu ugovornu obavezu prema Partizanu i potpišu na nekom drugom, finansijki unosnijem mestu.

 

Da li se 25.04. prvo sjetite Kecmanove ili trojke Nolana Smita?

Nolana Smita. Ta Kecmanova trojka, koliko je bilo lepa, ne bi bila ni potrebna da je Roberts pre toga dao oba slobodna bacanja. Mi bismo imali tri poena prednosti i pravili bismo faul. Oni da su dali prvo bacanje, drugo bi verovatno namerno promašili, a ja bih ubacio igrače koji dobro skaču, pa bismo onda mi najverovatnije imali slobodna bacanja. Drugo bismo namerno promašili i vreme bi tako i isteklo. Pravo čudo je bilo kako je on promašio oba bacanja, pa smo primili trojku, a Kecman onda onom trojkom završio utakmicu. Tu smo imali sreće, ali već na F4 Eurolige protiv Olimpijakosa nas je sreća napustila. Mi smo imali dobijenu utakmicu, Teodosić je promašio ceo koš, a Čildres iz odbojke zakucao i na kraju su oni otišli u finale. Tu nismo imali sreće, a to je bilo znatno važnije nego ono u Zagrebu. Ali, za Partizan i njegovo funkcionisanje Euroliga je bila neophodna i onog trenutka kada je ostao bez nje tom trojkom Nolana Smita, kojoj je prethodio onaj naš neiskorišten i glupo odigran zadnji napad, sa velikim zadržavanjem lopte od strane Bogdanovića i davanjem lopte Tepiću u zadnjim sekundama napada, ja sam znao da klub više neće moći da funkcioniše na šampionskom nivou kada je u pitanju selekcija igrača. Partizan je od strane države bio doveden u situaciju da samo učešćem u Euroligi može da dobije sredstva koja donkle mogu da ga održavaju. Morali smo, dakle, da imamo rezultate da bismo bili u iole normalnoj finansijskoj situaciji, umesto da bude obrnuto.

 

Mislite li da su ta trojka i poraz od Cedevite samo za godinu dana ubrzali nešto što je svakako bilo neminovno ili bi tok istorije ipak bio drugačiji da nije bilo te trojke?

Bio bi drugačiji, ne bi se sve to desilo samo za godinu dana, ne bi sigurno. Međutim, tendencije su bile jasne i te tendencije bi se nastavile i pojačale. Koliko bi na kraju trajalo svo to mučenje, ne znam.

 

Kao trener ste naslikali bezbroj akcija na tabli tokom tajm-auta. Kada biste kao veliki ljubitelj slikarstva jednu od tih akcija morali da pretočite u sliku, koja slika bi to bila?

“Izgubljene stvari” Ivana Tabakovića.

 

Kako primjenjujete filozofiju na košarku? Koliko su rad sa mladima, trening i sama igra na neki način filozofija?

Kako nije! Samo nedovoljno pametni ne shvataju da svaka utakmica, pobeda ili poraz, praktično pre svega pokazuje stanje duha. Prvo, što se tiče selekcije, treba imati znanje i uvrstiti u ekipu igrače koji po svojoj konstituciji mogu da budu košarkaši. To je genetika. Genetski faktor je i volja, ali na nju može da se utiče. Igrač mora da se nauči individualnoj tehnici, kolektivnoj taktici, a zatim da se kod njega izgradi takav moral i stanje duha da te svoje igračke karakteristike može da sprevede na jedan određen način u delo. Da bude potpuno posvećen košarci, da bude deo tima, a tim nije grupa momaka koji su najbolji, nego grupa momaka koji zajedno najbolje funkcionišu. Sve to je jedan prilično komplikovan, kompleksan proces i tu se uključuju i mantre i neke druge filozofske kategorije. Ja znam kako sam sebe razvijao. Kao igrač nisam imao talenat, ali za ovaj posao sam ga imao, međutim to je bila, pre svega, izdržljivost i spremnost da prvo radim jako puno na sebi. Na učenju same košarke, ali i na filozofiji, psihologiji, vojnim veštinama, da bih sebe na kraju izgradio kroz neki koncept, tako da mi je rad sa igračima neka vrsta konceptualne umetnosti. Ljudi koji na sve to gledaju površno i smatraju da se sportom bave samo glupi, snažni i sirovi ljudi koji trče za nekom loptom, dok su oni intelektualci, zapravo su sami glupi i sirovi. Neka samo pogledaju kakvu je pažnju izazivao Maradona, pa će im valjda postati jasno koliko je sport zapravo umetnost.

 

Koju knjigu, pjesmu i film biste preporučili nama iz “reflektora”?

Na prvu loptu bih Vam preporučio sabrane pesme Konstantina Kafavija, pošto on u životu ima 120 pesama. Od knjiga Vam preporučujem “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića, “Hadrijanove memoare” Margarit Jursenar i “Maksimir i Mirogoj” partizanovca Sinana Gudževića. Kada su filmovi u pitanju, preporučio bih Vam “Časove ljubavi”, mada tamo ima nekih lica koja su ubačena montažom i dobili su neki prostor, a bili su stvarno efemerni, i moralno i u svakom drugom smislu. Ali, opet je film fantastičan. On govori o nekoj velikoj strasti, a ako se partizanovci sada pitaju ko je ovaj ili onaj, ne treba da misle da su ti ljudi u pozadini i tišini radili nešto bitno i korisno jer zaista nikada nisu bili bitni. Oni su u film ubačeni montažom.  Inače, jako volim film “Yol” (na srpskom “Put”) Jilmaza Gilmeja, Kurda iz Turske. On ga je snimao pisajući krišom ceduljice dok je bio u zatvoru. Film je i dobitnik “Zlatne palme” na festivalu u Kanu 1982. godine. Jako volim Kusturičine prve filmove, a i on je partizanovac. Mnogo volim celi Crni talas jugoslovenske kinematografije, na primer “Brezu” Ante Babaje, “Kada budem mrtav i beo” Žike Pavlovića, a posebno “Skupljače perja” Aleksandra Petrovića.

 

Od knjiga koje ste preporučivali igračima, koja je bila obavezna? Ko je izbjegavao da čita, a ko je bio najvrijedniji?

Pa, ja sam uvek nastojao da te knjige budu u sklopu interesovanja tih igrača, a nekad su to bile i knjige koje čak ni ja nisam pročitao. Cilj bi uvek bio da se knjiga lako čita i da igrač tako zavoli čitanje, da kroz nju počne da čita i druge knjige. Lučić je tako recimo postao veliki čitač. Njemu sam dao “Bludnog sina” Bukovskog, što je kod njega izazvalo takav interes za Bukovskog da je sve sva njegova dela isčitao i on je posle toga postao baš ozbiljan čitač. On i dan-danas mnogo čita i hvali se time, kaže “Mi smo iz Partizana, mi čitamo”. Neki kažu da nije dovoljno muški čitati, ima i takvih budala. Dobar čitač je i Tepić, a drugi su bili tako-tako.  Ko recimo nikako nije čitao, nego je plaćao sestri da čita pa mu prepriča knjigu, u slučaju da ga ja propitujem, bio je Peković. Dragana Milosavljevića sam stalno molio da pročita “Grobnicu za Borisa Davidoviča”, ali nikada je nije pročitao. On kad je bio mali, našao mu je vlas kose u knjizi, tada mu se zgadila knjiga i od tada ne čita. Eto, oni su predstavnici te neke druge strane. Ali, znate, jako malo ljudi čita generalno, bilo da su u pitanju političari, intelektualci ili obični ljudi. Tek 2% populacije čita, pa je i u sportu tako. Ja sam uvek pokušavao da svoje igrače vaspitavam tako da postanu intelektualna elita, ali nije se to kod svih zapatilo.

 

Dozvolite mi jednu malu digresiju: Govoreći o filmu “Časovi ljubavi”, spomenuli ste neke ljude iz kluba kojima tu nije bilo mjesto, a svi znamo na koga mislite. Jedan od glavnih uzroka dugovanja KK Partizan, koja su nastala u tom periodu, jeste poreski dug prema državi. Poznato je da je taj dug postao još veći kada je klub propustio neki rok za plaćanje rate, pa su ostali kompletan dug i kamate. Kako je moguće da niko nije snosio odgovornost za to, čak i ako je bio previd?

Nije bio previd. Klub je uvek imao malo para i plaćanje obaveza je uvek bilo nategnuto i tesno. U jednom momentu, na početku Vučićeve vladavine, otvorio se vremenski prozor od neka dva meseca i ko bi u tom periodu platio jednu ratu poreskog duga, odbile bi mu se kamate i pravio bi se neki reprogram. U klub su stigle neke pare i ja sam zahtevao da se od toga prvo podmire dugovanja prema igračima, kojima su plate kasnije i po dva-tri meseca. To upravu, međutim, nije sprečavalo ili oslobađalo obaveze da u ta dva meseca nađe dodatna sredstva i plati tu ratu za poreski dug. Igračima su isplaćene stipendije, a uprava nije uspela da nađe te dodatne pare za porez, koje su po svaku cenu morale da se skupe, i tako je ostao kompletan dug sa sve kamatama. Međutim, to dosta govori i o dvostrukim aršinima države prema klubovima. KK Crvena zvezda je kroz UPPR (Unapred pripremljeni plan reorganizacije), proces koji tada uopšte nije bio zakonski predviđen za oblast sporta, poreski dug smanjila na 2,5%, i to na osnovu nekog iznosa koji su oni sami odredili kao svoj poreski dug. U celom tom slučaju UPPR-a piše da su ljudi, koji su od strane države proveravali sve navode i brojke, na kraju rekli da oni ne mogu da ustanove koliko taj Zvezdin poreski dug zapravo iznosi i onda su jednostavno prihvatili njihovu procenu da se radi o 300.000 dinara. Tih 300.000 je smanjeno na 2,5% i Zvezda je na taj umanjeni iznos dobila još i grejs period od pet godina. Dakle, 2,5% na onaj iznos koji su oni dostavili, a ne na stvarni dug. Po tome vidite kako se država, pre svega njen prvi čelnik, odnosi prema Partizanu, a kako prema Zvezdi. Partizan zbog neplaćanja jedne rate mora da plati kompletan dug plus kamate, a Zvezda plaća samo 2,5% onog iznosa koji je ona sama prijavila. Tu je država po prvi put u svim slučajevima UPPR-a prihvatila da bude dužnik treće klase, gde se dug umanjuje.

 

Da li, kao bivši predsjednik JSD Partizan, mislite da bi FK Partizan trebalo da bar djelimično finansira i ostale sekcije JSDP?

U nekom idealnom scenariju da, međutim i FK Partizan je iz razno-raznih razloga, između ostalog i zbog loših kadrovskih rešenja, ali i zbog tretmana od strane države, u jako lošoj finansijskoj situaciji. Što je malo čudno ako znamo da je fudbal u Evropi profitabilna delatnost, ali u Srbiji očigledno i dalje nije. No, u nekim idealnim uslovima bi bilo logično da po uzoru na Real Madrid ili Barselonu fudbalski klub bude taj koji finansijski nosi i ostale sekcije.

 

Je li Milorad Vučelić dobro rješenje kao čelnik FK i JSD Partizan?

Kod nas ne postoji sistem finansiranja vrhunskog sporta. Osim toga, ne postoji ni jako tržište koje bi preduzetnicima i privatnom sektoru privrede omogućilo uslove reklamiranja svojih proizvoda kroz sport, iz čega bi ostvarili kakav-takav profit. Kod nas oni jednostavno nemaju taj materijalni interes. Ne postoji, dakle, sistem kakav postoji u Nemačkoj i drugim zemljama zapadne Evrope, gde je fudbal profitabilan, dok drugi, neprofitabilni sportovi primaju pomoć i subvencije od strane javnog sektora. Ne postoji ni sistem kao u Mađarskoj gde je određeno pet sportova koji su privelegovani i koje država finansira. Kod nas se sve to radi na osnovu ćejfa jednog čoveka, a to je Aleksandar Vučić. On tako vodi zemlju, pa tako vodi i sport, koji je njemu jako bitan. Najmanje 70% finansiranja sportova mimo fudbala moralo bi da ide preko sistema finansiranja vrhunskog sporta na nivou države. Nije za državu korisno samo ono što je profitabilno. Korisno je školstvo, korisna je kultura, korisno je pre svega i zdravstvo, što najbolje vidimo u vreme ove pandemije, a ništa od toga nije profitabilno. Tako je i sport jako bitan za moral, vitalnosi i, pre svega, za zdravlje nacije, te je neophodno da postoji sistem za finansiranje sporta. A, kod nas ne postoji. Stoga su se naši klubovi uvek snalazili tako što su nastojali da im u rukovodstvu budu ljudi koji su bliski vlasti. Milorad Vučelić jeste blizak vlasti, ali vlast nije bliska Partizanu. Neke ranije vlasti su takođe često imale određene simpatije prema Zvezdi ili Partizanu, ali nikada nijedna vlast nije imala tendenciju da jedan od tih klubova uništava i gasi, kao što je ima Aleksandar Vučić. I, tu Partizanu nije mogao da pomogne ni Milorad Vučelić. Mi smo se u slučaju Partizana nadali da će se naći neki Oskar Šindler iz “Šindlerove liste”, koji će za vreme ove monstruozne vlasti pomoći Partizanu. Ne bih sada komentarisao kako je to radio Vučelić, pogotovo što je imao ovu tešku bolest i što se jedva izvukao, ali očigledno ne mnogo uspešno.

 

Ta metafora sa “Šindlerovom listom” je upravo asocijacija na nešto što se mnogi navijači Partizana posljednjih godina često pitaju: Zar u aktuelnoj vlasti i državnom aparatu zaista ne postoji niko dovoljno uticajan, sposoban, ali i hrabar da stane u odbranu Partizana?

Aleksandar Vučić ima veliku strast za Zvezdu, pa samim tim i nastoji da na čelu državnih institucija, organizacija i javnih preduzeća budu njegovi ljudi, ljudi okrenuti Crvenoj zvezdi.

 

Kada biste mogli da promijenite tok i ishod jedne utakmice, koja bi to bila?

Bile bi dve: Polufinale F4 sa Olimpijakosom i ona sa Cedevitom u ABA ligi.

 

Iza nas je jako teška i tegobna godina. Da li je i za Vas smrt Vašeg i našeg Miše Tumbasa bila najtužniji događaj u 2020. godini?

Novosti, list srpske manjine u Hrvatskoj koji je u međuvremenu postao i mnogo više od toga, imale su naslov “Potresna godina”. Zaista je bila potresna. Da, meni je Mišina smrt bila najtužniji trenutak. On je zapravo umro od korone, ne bukvalno, nego zato što su ga zatvorili, što su ga i one koje su bile bliski s njim ostavile bez dnevnog kontakta. Verovatno nije uzimao ni lekove na adekvatan način. Povrh svega, ostao je bez svog Partizana koji ga je održavao i bio mu osnovni životni sadržaj. Tako da se može reći da ga je korona ubila.

 

Kako se Vi nosite sa korona pandemijom i njenim posljedicama? Koliko Vas sve ove okolnosti ometaju u svakodnevnom životu i radu.

Ometa svakog. Ako danas neko kaže da je dobro, mislim da laže. Niko nije dobro. Ja sam skoro siguran da se u Srbiji ne prijavljuje tačan broj zaraženih, a pogotovo mrtvih. Nemam naravno dokaze, ali prilično je očigledno. Taj virus je mnogo opasnije nego što mnogi misle. To znam na osnovu nekih koji su to preživeli, koji su bili po bolnicama i doživeli sav taj užas. Lično se čuvam koliko je to moguće, ali sve to je kao hod po minskom polju. Ja imam još te prateće bolesti, za mene bi to bilo strašno opasno. Nosim masku stalno, perem ruke, uzimam redovno cink, vitamine C i D i još neka sredstva za imunitet. Moja cela ekipa, uključujući i trenere, bila je zaražena. Imali smo dva pika, bio je i jedan baš nezgodan, teži slučaj, ali mene je za sada mimoišlo. Nadam se najboljem. Ove vakcine su ipak neka nada u spas.

 

Šta biste poručili navijačima Partizana?

Ovi organizovani se razbili na na više nekih sekcija, pa je na način koji zaista nije prikladan uspostavljena hegemonija jedne grupe, na način koji dodatno razbija navijače. Pa, trebalo bi da budu zajedno, da budu jedinstveni, ali mislim da i službe i neki drugi faktori tu dosta utiču na to da se to nejedinstvo još više produbi.

 

Da li će Partizan preživjeti sve ovo?

Preživeti hoće, ali već je doveden u stanje indukovane kome. Ali, hoće preživeti. Partizan je veliki. Nijedan pojedinac ne može da da ugasi taj klub. Preživeće, preživeće. Neka neprijatelji Partizana pogledaju “Rat zvezda”, epizodu “Imperija uzvraća udarac”.

FOTO: Dragana Stjepanović

1 razmišljanje na “Intervju – Duško Vujošević: “Imperija će uzvratiti udarac”

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.