Može centrala jednom da pogreši…

Analiza

Ko zna da li će do kraja sezone Filip Holender skidati paučinu prelepim golovima po srpskim livadama ili kakvu dobru završnicu može da ima Žan-Krištof Bajbek? Možebiti da će navijači Partizana ponovo u nastavku sezone gledati srčanost Miloša Jojića na nivou s jeseni 2013. godine? Ili da opet drhtimo dok vihornem prodore po automatizmu preko boka pravi Ivan Obradović? Možda još koji put pogledamo ingenizoni pas velikog Natha, koga skoro da i nema ove jeseni.

Sve to se možda desi, ali posle poraza od Radničkog u Nišu (1:0) rezultatski će to biti skoro pa sasvim nebitno za Partizan. Ako još ima najnaivnijeg vrapca na nekoj udaljenoj grani, valja ga drugarski obavestiti da ponovo nema ništa od titule. Ostaje, doduše, i Kup, ali u njemu, čak i ako budemo stigli do kraja, na redu su četiri utakmice. Što bi se reklo, kondiciono i neka fabrička ili zadružna ekipa može da ih odigra takmičarski dostojno. Što će reći, možemo raspustiti ekipu da planduje. Naravno, može se ovom ležernom stavu prigovorit da je ime Partizana nešto što uvek obavezuje da se izgara do kraja i na svakom susretu. Neko će reći da moramo da stvaramo igrače, da pravimo transfere. Zašto? Da se dele pare u upravi, a zaposleni u klubu mesecima ne primaju plate dok igrače dovodimo ko zna od kada i, ne manje bitno, u kom momentu?

Ako ste mislili da je trener najodgovorniji za očajno stanje u timu, i jeste i niste u pravu. Jeste zato što je trener glavni autoritet i ogledalo tima. Kolektivno lice sabijeno u očima jednog. Nije mi namera da branim Aleksandra Stanojevića, aktuelnog šefa stručnog štaba Partizana. NJegov je i plasman u Ligu šampiona pre deset godina, ali njegov je i ovaj raspad od igre u aktuelnoj sezoni. Ništa od toga ne treba razdvajati.

Ali, da vidimo samo kako smo stajali svih ovih sezona u ovo vreme? Malo je teško povući paralelu pošto smo mi poznati po tome što često menjamo sistem takmičenja u fudbalskoj eliti. No, poći ćemo u ovom kratkom i neugodnom vremeplovu od podatka da je večeras okončano 12. Kolo od ukupno 38, dakle prevalili smo malo više od četvrtine takmičenja. Da pogledamo sada kako je Partizan stajao u poslednjih nekoliko sezona u tom momentu.

Sezona 2015/2016.bila je za „crno-bele“ urnebesna. Bili smo na minut od zimovanja u Evropi, sa druge strane u domaćem šampionatu nismo se sastavili promenivši čak tri trenera. U desetom kolu tog šampionata Srbije Partizan je odigrao sa istim ovim Radničkim iz Niša, ali u Beogradu „mršavih“ 0:0. Isto je bio na trećem mestu, delivši ga, doduše, sa Vojvodinom. Javor je bio drugi, a Crvena zvezda na čelu sa Miodragom Grofom Božovićem već odmakla devet bodova, baš kao i sada.

Hod po mukama krenuo je u drugom kolu, u Novom Pazaru kada je Zoran Milinković izveo rezervni tim pripremajući okosnicu za revanš susret u kvalifikacijama za Ligu šampiona protiv rumunske Steuae u Beogradu. Bilo je to treće kolo i prvo gostovanje u sezoni.

Ni na sledećem putovanju „crno-beli“ se nisu bolje proveli. Baš kao i ove sezone sledeći rezultatski podbačaj desio se u Novom Sadu. Vojvodina je pobedila, verovali ili ne, istim rezultatom kao i pre nepuna dva meseca, na oproštaju Save Miloševića – 3:2. A onda je došao zgusnut raspored koji je ogolio činjenicu da Milinkovićev, a posle i tim Ljubinka Drulovića nema kvalitet za rezultatski uspešan nastup na dva fronta – u Ligi Evrope i domaćem šampionatu. Tako je već na sledećem ispitu osilio i Rad pa je gost Partizanu uzeo bod. Bilo je 1:1.

Septembar 2015.godine potpuno je zapečatio Partizanov put ka odbrani trona pošto nas je najpre Crvena zvezda nadigrala kao retko kada i dobila derbi na svom stadionu 3:1 da bi Nišlije već narečenim okršajem u Beogradu sa nama podebljale utisak da je sezona bačena uz vetar, makar što se glavnog domaćeg trofeja tiče.

Na kraju regularnog dela te sezone, dakle, pre plej-ofa i tada važeće podele bodova, odnos na tabeli „večitih rivala“ bio je 82:54 u korist Crvene zvezde. Posle dve godine, kada se sabiralo, Zvezda je opet bila prva ubedljivo, ali je sada suficit iznosio 12 bodova – 77:65.

U desetom kolu Partizan je, naravno, odmerio snage sa Radničkim iz Niša u Beogradu i ovoga puta dobio sa 3:1. Bergerove tablice su poprilično nemaštovite u žrebu pa maltene svaki tim zna otprilike sa kim igra u kom kolu. Posle tog okršaja Partizan je imao pet bodova manje od vodeće Crvene zvezde u prvoj sezoni Vladana Milojevića na njenoj klupi.

Izabranici Miroslava Đukića na startu njegovog drugog mandata u Partizanu krenuli su da kiksiraju već u četvrtom kolu kada je bodove sa Topčiderskog brda odneo Voždovac rezultatom 1:3. Malerozno je bilo i sledeće domaćinstvo pošto se osevapio Napredak igrajući nerešeno – 1:1. Tako je Partizan uprkos relativno dobro odigranom derbiju u Ulici Ljutice Bogdana broj 1a i nerešenim ishodom u njemu (0:0) zaostao već pet bodova posle četvrtine pređenog prvenstvenog puta.

Sledeća takmičarska sezona donela je devet bodova zaostatka pre plej-ofa, a Partizan je na trećini regularne deonice u njoj zaostao devet bodova za šampionom Zvezde.

Đukić je posejao već na startu tri boda  u Surdulici izgubivši od domaćeg Radnika sa 1:0. Ubrzo je on smenjen, ali su kiksevi nastavili da se nižu. Prvi susret u ligi na domaćem terenu protekao je bez golova i ikakvog boljitka u igri, a gostovala je lučanska Mladost.

Novi trener, Zoran Bata Mirković, preuzeo je ekipu u teškom trenutku i nanizao nekoliko pobeda. Epohalna pljačka u derbiju nije dozvolila više od 1:1, a već u sledećem kolu podeljeni su bodovi u Nišu sa „meraklijama“. Ovoga puta bilo je 2:2, taman za sedam bodova manje od beogradskih „crveno-belih“ posle tog, desetog kola.

Prošle sezone, mezimica režima odmakla je na kraju regularnog dela čak 14 bodova, a nakon deset kola odnos je bio 27:26. Od deset utakmica Zvezda je dobila devet i izgubila jednu, naravno, derbi, pošto druge ne gube. Bilo je tada 2:0 za Partizan na domaćem terenu.

Nisu puleni Save Miloševića kiksirali na tom putu, jedino su se omrsili Napredak u Kruševcu (2:2), gde se ponovo osvetilo eksperimentisanje sa timom, kao i poletni novajlija u eliti, TSC u utamici u Beogradu gde je bilo 1:1, a Partizan se propisno ispromašivao. Čak je dobijen Radnički u čuvenom, desetom kolu. I to je razvaljen usred Niša sa 1:4.

Primetićete da u ovom kratkom osvrtu nema čuvene sezone 2016/2017 kada je Marko Nikolić sa Partizanom uzeo „duplu krunu“. S jedne strane, toj prelepoj sezoni nije mesto u ovom, krajnje sumornom podsećanju. Sa druge, ostaće velika enigma šta je to on imao u glavi, srcu i nogama, pa je pobegao od srpske stvarnosti i rezultatski oduševio brojne navijače.

Zaista, izuzmemo li tu sezonu, sve ostale počev od 2015.godine liče jedna na drugu, kao srećne porodice u prvoj rečenici velikog romana Lava Tolstoja „Ane Karenjine“. Dolazimo onda do prostog zaključka da treneri koji su imali tu čast, odgovornost, ali i tugu da vode Partizan u tim trenucima nisu ni glavni krivci, a, pošteno govoreći, nisu ni bitni. Ko god da je trener, prinuđen je da se bori sa mnogim vetrenjačama od koji ćemo posebno izdvojiti tri.

Prvi krug vetrenjača je opšta slika oko Partizana. Zna se ko može i sme biti prvi u Srbiji Aleksandra Vučića. Kada je zaigrano prvenstvo samostalne Hrvatske u fudbalu, desilo se da je prvi pehar državnog prvaka otišao Hajduku u Split. Sledeće sezone HDZ nije dozvolio taj „propust“, pa je Franjo Tuđman sav srdačan predao grumenje zagrebačkom agregatnom klubu (Građanski, HAŠK, Kroacija, Dinamo, švedski je sto, pa biraj kako ćeš ga zvati) uz poklič „prirodno je da vi budete šampioni jer ste najkatoličkiji klub u neovisnoj Hrvatskoj“. Kod nas se isto tako zna koji naš klub je agregatni i želi imati istorijske poveznice sa predratnom SK Jugoslavijom.

Drugi klub vetrenjača čini uprava kluba. Ako već niste primetili, red je da kažemo da su isti ljudi na čelu Partizana za sve ove godine. Oni jednostavno ne znaju da osvajaju titule. Tu i tamo pohvaliće se nekim transferom utrošenim ko zna na šta i to je sve od njih. Ako im se nekako i zalomio Nikolić u jednoj sezoni, izgleda da tu „grešku“ sebi neće više dozvoliti da im se desi.

Najzad, iznad trećeg kruga vetrenjača stoji veliko Partizanovo ime. Zamislite svakog iskrenog čoveka koji se našao u ulozi trenera našeg voljenog kluba, a svestan je situacije opisane u prethodna dva pasusa, i da takav kakav je izađe pred navijače i kaže „ljudi, nema šanse da uzmemo išta od trofeja“. Nerealno zar ne? I ovakav Partizan, bar deklarativno, mora da se nekako bori za pehare.

Otuda je odgovor na pitanje: kada ćemo imati ozbiljnog stručnjaka, respektabilan tim i tečnu igru prošaranu dobrim rezultatima u Evropi i kod kuće, veoma jednostavan. Onda kada se rodi novi Marko (ne Kraljević nego Nikolić) koji će sve vetrenjače rasturiti i prigrliti pehar koji je zaslužio. Dotle, možemo analizirati sve i svašta, ali se bojim da je sve to malo produktivno.

A centrala greši samo jednom. Ne može pet sezona da liči kao jaje jajetu jedna na drugu, a da to bude puki slučaj.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.