Ko nam to davi Partizan?

Analiza

Ko je na početku druge decenije XXI veka mogao da pomisli da će Partizan vegetirati i boriti se za dah? Ko je u trenucima pobedničkog slavlja na bazenu „Foro Italiko“ u olimpijskom Rimu mogao da poveruje u distopiju u kojoj će VK Partizan doći u situaciju da mu samo vrh temena viri iznad vode?

I ovo dosad što smo živi posle kobne decenije više je plod neke naše partizanštine, nekog animalnog instikta za životom nego što zakoni logike i antropologije mogu da nam objasne. Partizan je toliko veliki da i kad pada u vodu, pada dugo i gromko, tako da se prolama bazen, a voda pljušti na sve strane.

Primetili ste da uspeh naveden na samom početku teksta, ta sedma titula prvaka Evope dugo čekana i veličanstveno ostvarena topljenjem moćnog Pro Reka u Rimu, koji je pravio slavoluke velikim trijumfatorima, pada u poslednju koliko-toliko normalnu godinu u našoj zemlji. Već sledeće, 2012. Godine znate i sami kojim pravcem je krenula naša politika i društvo u celini.

Upravo je onaj koji sedi na čelu države danas pokrenuo odmah po dolasku na vlast veliki projekat davljenja Partizana. Za osam godina sejao je pustoš po zemlji Srbiji skoro bez ikakvog otpora. Za to vreme uspeo je da uzorni vaterpolo kolektiv sa najboljom školom na svetu dotera dotle da se ne zna ni da li će početi sezonu u domaćoj, ionako kvalitetom znatno redukovanoj liki. O evropskoj sezoni da i ne govorimo. Posle ukidanja sankcija 1994. Godine ovo će biti prva godina u kojoj vaterpolisti giganta sa „Banjice“ neće igrati nijedno evropsko takmičenje. Sankcije spolja ili sankcije iznutra, tek pod istom ovom ekipom van bazena, a bitnijom od one u njemu, za Partizan nema sreće.

Istina, ne treba žmuriti ni na jedno oko. I u vreme kada se slavila titula prvaka Starog kontinenta, ali i pre toga nije se u Partizanu dobro radilo kada je menadžment u pitanju. Gomilali su se dugovi, igračima baš i nisu plaćane sve prinadležnosti. Sve to smo slušali i iz KK Partizan, tada u još neverovatnijoj seriji trofeja na domaćoj sceni. Ali, postojala je jedna bitna razlika između dva naša mezimca.

Dok su košarkaši po odlasku iz kluba govorili sve najbolje, pa čak i oni iz Francuske ili preko okeana u srcu nosili Partizan i svu njegovu veličinu i balast, takav slučaj nije bio sa našim vaterpolo klubom. Ne, nije bilo u pitanju pomanjkanje navijačke pripadnosti. U Partizanu i to ne samo u vaterpolu, oduvek je bilo mesta i za navijače drugih klubova u timu. Tražio se jedino pošten odnos prema poslodavcu i velika borbenost kao legitimacija pred srčanim navijačima. Naravno, i primereno ponašanje u sportu. Ništa više. A i na svetu ništa veće ne može da postoji. Međutim, velika većina tih igrača iz najslavnijih dana moderne istorije Partizana u vaterpolu bila je i navijački u našim redovima do srži.

Niko, međutim, od njih nije ni pomišljao da se vrati i ponovo da zaigra sa najdražom kapicom na glavi. Desilo se da se prilika za to ukazala već sledećeg leta, kada se raspao Pro Reko. Ali, ovoga puta mnogi su izabrali novoformiranu Zvezdu i adminsitrativnim putem forsirani Radnički iz Kragujevca. Znamo u kom sistemu živimo i šta tom sistemu znače crveno-bele boje, ali nisu samo finansijski uslovi bili glavni faktori činjenice da se Partizan nije ni očešao o raspad Pro Reka. Jednostavno, akteri u bazenu su govorili da sa upravom Partizana ne žele nikako da sarađuju.

Prolazile su godine, Partizan se ponovo vratio na čelo državnog vaterpolo karavana, što je i logično i što se uvek dešava kada veštački klubovi puknu kao baloni. U takvim situacijama prvak države se zna. Ali, dok je dominacija u siromašnom srpskom vaterpolu narednih sezona bila nepromenjena, usled prinuđenosti da iz godine u godinu podmlađujemo tim, Partizan je u regionalnim i evropskim okvirima sve više zaostajao. Taj raskorak u kvalitetu bio je uočljiv i golim okom. Jug, Mladost, pa i Jadran iz Herceg-Novi lako su dolazili do bodova i kod svoje kuće i na „Banjici“ u duelima sa nekadašnjim vaterpolo divom. U Evropi smo dočekali da u poslednjoj sezoni kada smo igrali Ligu šampiona zabeležimo skor od svih 14 poraza.

Padala je Partizanova zastavica i u Srbiji polako da bi trofej pokupio Šabac uz utehu da je makar nepokoreni grad u finalu plej-ofa u bazenu odbranio svoju slobodu od naleta kabadahija. Tada počinje završni čin Partizanove drame. Hronični nedostatak mazuta, hladna voda, zapostavljanje škole, tim koji se junački u baražu sa šibeničkim Solarisom spasao ispadanja iz Jadranske lige, sve to je bio idealan ambijent za grupe lešinara, navalile da oglođu preostale kosti iz našeg, ipak, impozantnog skeleta.

Kad se dvojica svađaju, normalno je da koristi treći. A treći je, zna se ko je. Opština Voždovac dobila je direktivu da izvrši eutanaziju Partizana tako što je pokrenula sudski spor oko oduzimanja bazena. Da zamešateljstvo bude veće, bazen „Banjica“ teritorijalno pripada njoj, ali njega je gradila opština Savski Venac koja je nekada modeni sportski objekat poklonila Partizanu. Naravno, ni Viktor Jelenić, predsednik VSS-a, nije propustio priliku da dobrovoljno stupi u udruženi zločinački poduhvat. Nebrojano puta ovaj poverenik vlasti za vaterpolo istakao je najpre da nije pravedno da Partizan ima svoj bazen, a zatim i da zbog Partizana reprezentativne kategorije mnogo ispaštaju pošto klub u nemogućnosti da održava bazen nije spreman da ih ugosti na treninzima i utakmica.

Sve su to bili spoljni napadači na klub, ali je završni čin trebalo da se odigra unutar samog kluba. Uprava se podelila na one koji podržavaju Aleksandra Šoštara i Tatjanu Rakas. Šoštar i nekadašnji predsednik Skupštine VK Partizan Zoran Avramović bivaju isterani iz kluba, a na „Banjici“ ostaju samo pomenuta Rakas i direktor Mirko Bradajić, sa veoma malim brojem saradnika.

U isto vreme odnekud se pojavljuje radna grupa na čelu sa nekadašnjim golmanom i Partizana i reprezentacije Miloradom Krivokapićem, olimpijskim pobednikom iz Los Anđelesa 1984.godine. Oni tvrde da je situacija u klubu katastrofalna, ali da su se oni, eto, organizovali i daće sve od sebe da spasu stvar. Krivokapić je veoma blizak SNS-u i do vrha VSS-a uspeo se uz pomoć njih. Ali, kako se ova na brzinu sklepana grupa oglasila u javnosti, tako je i nestala.

U decembru je održana klupska Skupština na kojoj se nije znalo ni ko pije ni ko plaća. Ako ima nekog da ne prati sport, a pogotovu ne poznaje način funkcionisanja sportskih klubova u ovom domaćem zmijarniku, najlakše ćete mu objasniti kako to izgleda ako napravite komparaciju sa skupovima opozicionih stranaka gde postoji više struja, a vlast sigurno kontroliše jednu ili, možda čak, i obe. Tako se na ovom Partizanovom skupu, kao u stara dobra kozačka vremena, nije znao ni broj delegata ni ko je sve prisutan.

U takvoj situaciji predsednik Avramović je uvideo da ne može da kontroliše stvari pa su se on i Šoštar povukli iz kluba dok je Rakas sa Bradajićem ostala usamljena na vrhu. Značajno je reći da su pojedini igrači primorani da prisustvuju skupu i glasaju onako kako im je poručeno i da im je prećeno neisplaćivanjem obaveza. Upravo je trenereski i igrački pogon postao stub otpora u klubu pošto su tadašnji trener Stefan Ćirić i jedan deo igrača postali neposlušni.

Uprava je reagovala brzo. Ćirić je odmah oteran, a mnogi igrači su primorani da raskinu ugovore. Krajem decembra Skupština je ponovljena i Bradajić je izabran za predsednika kluba, a proslavljeni golman Denis Šefik za trenera. U tim trenucima se činilo da je normalizacija na vidiku i da će Partizan makar okončati sezonu pošto je u jednom momentu izgledalo da čak nije u stanju ni to da odradi.

Ali, upitajmo se ponovo, kome je u koristi da Partizan funkcioniše normalno i da dok pliva nema okove na rukama i nogama? Dok se spolja činilo da ima prostora da se deluje na kakvoj-takvoj stabilizaciji uzrujanog kluba, od Gorana Vesića i njegove gradske uprave stiže čestitka za Novu godinu: Skupština je bila nelegalna i nije imala kvalifikovanu većinu za donošenje bilo kakvih odluka, rekoše inspektorski nalazači stacionirani pod okriljem vlasti glavnog grada. Osokoljen ovim nalazima Šoštar kreće u drugu rundu žestoke i dugotrajne borbe poručujući da zakoni moraju da se poštuju.

Kao da svakojako uplitanje nije dovoljno, kreće i prenošenje malignog uticaja FK i KK Partizan na njihovog vaterpolo blata pa tako kreću glasine da fudbalski radnici podržavaju Šoštarov juriš na povratak u klub dok košarkaški funkcioneri drže Rakas na čelu. Zapravo, taj sukob koji je nedostojan Partizanovog imena, a koji vode dva najbogatija člana porodice pokušava da se prenese i na šire polje delovanja pa tako od skora imamo vest da se Ostoja Mijailović, predsednik KK Partizan, nalazi i u ulozi sponzora RK Partizan.

Poslednji faktor koji je nastupio ofanzivi na Partizan bilo je Ministarstvo sporta i omladine koje je ocenilo da su zaklljučci gradskih inspektora u redu i da klub nema legalno rukovodstvo. To je značilo da se mora ići na Skupštinu, ali je Skupština otkazana usred naleta korone. Svejedno, korona im nije smetala da krenu u popisivanje inventara. Država je rešila da Partizanovo ime, znamenje i imovinu popiše na doboš.

U međuvremenu kreće pobuna u klubu, a i roditelji, koji su dosta pomogli finansiranje i rad mlađih kategorija nisu želeli da ćute. Jednostavno, svima je bilo jasno da u Partizanu ništa nije kako treba, a oni su samo izneli svoje viđenje stvari. Pripreme za novu sezonu nisu mogle ni da počnu. Skoro kompletan trenerski aktiv i skoro svi igrači odbili su lojalnost upravi, a umesto treninga na „Banjici“ videli smo ih kako plivaju u „Košutnjaku“.

Ni imenovanje najboljeg vaterpoliste sveta Igora Milanovića za trenera nije pomoglo upravi pošto se skoro niko nije odazvao na njegove treninge. Milanović je postavljen ne samo za šefa stručnog štaba nego za koordinatora svih stručnih aktivnosti u klubu. Govorio je na promociji da je dobio garancije sa najvišeg mesta da neće biti problema, a od uslova je samo poželeo redovno toplu vodu. Ko god da mu je bio na tom najvišem mestu, ispostavilo se da ga je prevario i da nema ništa od tih garancija.

Pred naletom tolikih nezadovoljnika i u situaciji kada ništa nije imala u rukama, uprava je pala početkom septembra. Skupština je prlično jasno i lako izabrala novo rukovodstvo. Pravni zastupnik postao je nekadašnji trofejni čuvar mreže Nikola Kuljača. U međuvremenu je i grupa velikih asova, nekadašnjih vaterpolista Partizana pozvala sve odgovorne da okrenu novu stranicu u istoriji kluba.

Rakas i Bradajić su do poslednjeg časa želeli da odbiju realnost. A realnost je došla po njih i odnela ih sa „Banjice“. Rakas je u poslednjim izjavama pred i neposredno nakon održavanja poslednje sednice Skupštine govorila da je u pitanju jedan privatni skup bez ikakve pravne težine. No, ona je sada prošlost. A sadašnjost je da je Partizan odustao od učešća u Evropi ove sezone, a sa nezrelim timom veliko je pitanje šta može i na domaćoj sceni.

Neko je novo vreme, neki su novi ljudi zagospodarili u domaćem vaterpolu. Ni to vreme, ni ti ljudi ne pogodju ni Partizanu, ni vaterpolu. A jesmo li se spasili konačnog davljenja? Teško!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.