Kao pače u rasksrnici

Analiza

U filmu „Čaruga“ Rajka Grlića, naslovni lik, pakleni hajduk koji je dobar deo Slavonije svojom pljačkom i drugim nedelima zavio u crno, čuveni Jovo Stanisavljević, u maestralnoj izvedbi pokojnog Iva Gregurevića, u nekoj tipičnoj ravničarskoj šumi malenoj družini drži kratak govor. U tom govoru, osvrćući se na teške gubitke koje je ovim samo formalno revolucionarima zadala okrutna jugoslovenska žandarmerija kaže:“Drugovi, što nas je manje, to smo jači!“

Na jednom mitingu do skoro jedine vladajuće partije u Crnoj Gori njen tadašnji potpredsednik Svetozar Marović, koga su zbog izraženih retorskih sposobnosti saborci nazivali „zlatoustim“, govorio je neku beskrajnu tautologiju u kojoj je ponavljao „bliži je dalji, a dalji je bliži“.

Dajući izjavu nakon još jednog bolnog poraza Partizana u Jadranskoj ligi od Igokee u Laktašima, predsednik kluba Ostoja Mijailović poručio je iznerviranim navijačima:“Što su izazovi teži, to više snage imamo“.

Ne znam koja je merna jedinica poslužila predsedniku Ostoji da izbaždari trenutnu snagu Partizana, ali nakon po pet odigranih kola u Evrokupu i regionalnom takmičenju imamo više poraza od pobeda. Sezona formalno još nije izgubljena, ali se već sada, početkom novembra, može reći da ćemo se u narednu fazu Evrokupa plasirati, ako se uopšte tamo nađemo na mala vrata dok u Jadranskoj ligi konstelacija snaga je takva da će ovaj Partizan nekako ući u plej-of, ali tamo će se ponovo suočiti sa činjenicom da neće imati prednost domaćeg terena. A prethodnih sezona dobro znamo šta znači taj faktor, pogotovu u sudarima sa antipatičnim momcima iz Železnika i ekipom iz Njegoševog parka.

Vratimo se, na trenutak, likovima sa početka ove priče. Šta je zajedničko Čarugi i Svetu Maroviću sa Partizanom? I po čemu su te dve istorijske ličnosti međusobno slične? Prosto, radi se o likovima koji su se snašli u smutnim vremenima. Jedan je iskoristio daleki eho Ruske revolucije u vojvođanskim i slavonskim pustarama da bi krupnim parolama stekao lično bogatstvo dok se jedno carstvo raspalo, a drugo kraljevstvo još nije uspostavilo efektivnu vlast. Drugi je, opet, u smutnim vremenima iskoristio ratove, hiperinflaciju i sankcije kao izvanredan habitus za mahinacije i trgovinu svim i svačem. U savezu politike, biznisa i kriminala dobro se i on omastio.

I obojica su vatrenom retorikom i mahinacijama zamajavali stado oko sebe. To isto pokušava da uradi aktuelni predsednik KK Partizan. Samo je ogromna razlika između harizmatičnog Čaruge, „zlatoustog“ sveta i ovog čačanskog nesretnika koji ni rečenicu ne ume da sastavi i koji, verovatno, ne zna ni raspored utakmica koji vodi, po Božjoj nemilosti i nevolji narodnoj.

Uspeo je tako Ostoja da mu se slučajno ne ponovi prošla sezona u kojoj je Partizan uzeo Kup Radivoja Koraća i sa minimalnim brojem poraza gurao na oba fronta. Ostao je bez glavnog aduta, Andrea Trinkijerija, koji je klupu Partizana zamenio mnogo udobnijom i finansijski lukrativnijom klupom košarkaške sekcije gigantskog fudbalskog koncerna Bajerna iz Minhena. I nije tu ništa sporno. „Ne igramo u čvrge, nego u pare“, reče američkim kockarima u jednoj domaćoj staroj komediji još jedan bard domaćeg glumišta, pokojni Žika Milenković. Ni trener ne radi za klikere nego za novac, a novac ga je iz Beograda na vodi odveo u Bavarsku.

Problem je što se Ostoja odlučio kockati na početku sezone. Nije doveo trenera nego je imenovao za novog šefa stručnog štaba doskorašnjeg Trinkijerijevog pomoćnika, stamenog Kolašinca Vladu Šćepanovića. Suvišno je ređati njegove igračke zasluge svuda gde je igrao. U Nikšiću, u finalu Kupa, zatrpao je koš tada odličnog Partizana, u Istanbulu, u velikom finalu EP, zakucao je Turke, a koš od table u Vršcu za još jednu u nizu Partizanovih titula svi pamtimo. Nije ovo tekst ni o Šćepi treneru, ni o Japancu igraču.

Ovo je priča o još jednoj Partizanovoj upravi i njenim potezima. Tipična priča, rekao bih. Uprava se zakloni iza velikog igračkog ili trenerskog imena, nikakvu podršku mu ne pruži, a kada krene po zlu, zna se, ne idu iz Partizana oni nego on. Tako su potrošili i Petra Božića, pa Nenada Čanka. Nisu svakog baš oni potrošili, ali rekosmo, nije ova uprava Partizana posebna nego tipska, sve su takve manje-više.

Sa skoro istim, ako ne i za nijansu kvalitetnijim timom Partizan je ove sezone zaređao sa porazima. Još više boli nedostatak izgrađene igre. Ima borbenosti, ima truda, ima čak i fanatizma, ali uigranih akcija nema. Kao da 80% igrača nije igralo zajedno, kao da do pre samo nekoliko meseci nisu radili sjajno.

Nakon samo mesec dana od početka sezone, potez uprave da se štedi na treneru obio joj se o glavu. Sada će morati da se „otvore“ i za njega i za potencijalna pojačanja ako on to bude želeo. Svaki trener ima svoje ambicije i svoju koncepciju kako doći do rezultata. Za većinu je potrebna dopunska selekcija igračkog kadra, a Partizan u ovom trenutku nema manjak nego, naprotiv, višak igračkog kadra. Osim toga, već drugu sezonu zaredom mi nemamo talentovan tim koji će jednog lepog dana nadoći i pružiti maksimom nego ekipu koju čine igrači u najboljim godinama odnosno ekipu koncipiranu za najviše domete sada i odmah. Prošle sezone Partizan je igrama zavredeo ulogu glavnog favorita za osvajanje Evrokupa, a zašto to ne bi i sada?

Kao potencijalni kandidati za novog trenera našeg voljenog kluba pojavili su se Sašo Filipovski, Aleksandar Džikić i Dejan Radonjić. Prvi je najčešće spominjan, drugi najbolje poznaje Partizan, treći bi bio najkontroverzniji čim bi eventualno seo na klubu beogradskog kluba obzirom da je igračka i trenerska legenda FMP-a.

Filipovski zna ambijent Jadranske lige, u više navrata je vodio Olimpiju. Pitanje je koliko je blizak Partizanu i uopšte srpskoj košarkaškoj realnost. Džikić je stasavao kao pomoćnik Duška Vujoševića, pa kao povratnik u klub, ali na mestu prvog trenera. Njegova lična, pa i porodična odanost svetom klubu nikada nije dovođena u pitanju. O Radonjiću se priča da je učio trenerski zanat od najboljeg, od duška Vujoševića, i da je u svoju filozofiju ugradio mnogo toga njegovog.

Ali, Partizan je bez trenera već peti dan. (Govorim o momentu kada pišem ovaj tekst, a ne kada će se pojaviti.) Ekipu je u Laktašima predvodio trener omladinaca Milivoje Lazić. Sama ta činjenica dovoljno govori o stanju u parnom valjku. Dok su jedni iz stručnog štaba prvog tima oboleli od opake korone, a drugi su odlučili jednostavno da se solidarišu sa Šćepanovićem, igračima je komandovao stručnjak koji nije radio dosad sa njima?!?

Novi „kouč“ najavljen je za ponedeljak. Evo, prošao je i taj prvi ponedeljak u novembru, posle koga svake prestupne godine idu američki predsednički izbori. Pre će Amerikanci izabrati lidera nego Partizan trenera. Ko zna sa kim se pregovara i koliko mu se nudi. Ne samo para nego i poverenja. Ko ozbiljan je spreman da sarađuje sa ovima i ovakvima?

S druge strane, vremena nema. Sezona je već odmakla i to ne baš dobrim koracima. Još koji poraz, pogotovu u Evrokupu bio bi fatalan. Posle svake utakmice lično se pitam nismo li tkamičarski već gotovi hoćemo li preostali deo sezone, dakle, do juna igrati da bi se radovali nekom epizodnom trofeju u Kupu, večno vezanom za Niš?

Ako je odluka da se sezona počne sa Šćepanovićem na klupi ocenjena kao kockanje, onda oklevanje sa izborom njegovog naslednika ne u najskorije vreme nego sada i odmah predstavlja sigurno ruski rulet sa sudbinom Partizana ove sezone. A rezultatski i finansijski gubitak svake sezone sve je veći pošto se akumuliraju glad za trofejima, minus na računu i, naravno, loša energija.

Po ko zna koji put pišem da nije sporna ljubav i da je suvišno ponavljati koliko volimo i bodrimo Partizan. Ali, dobronamernost nalaže da se jednom podvuče crta i kaže kakvo je zaista stanje. Da li niko ne želi da dođe na klubu najvećeg domaće košarkaškog kluba ili je uprava nesposobna da onom ozbiljnom koji to zaista želi, može i hoće obezbedi pristojne uslove za rad?

„Ozbiljnost“ uprave videli smo više puta. Od svadbarskog prišivanja zvezdice na grb, preko „borbe kroz institucije“ do rebusa „FMP može da igra, ali ne sme da bude u menadžmentu Jadranske lige“.

Sve smo ovo gledali iz sezone u sezonu. Lično im ništa ne verujem, jedino se nadam da su dovoljno glupi da se zajebu, odnosno da im se desi ono što se desilo njihovim jednako tupoglavim kolegam iz uprave FK Partizan. Da im se desi neki košarkaški Marko Nikolić.

Verujem da ima šanse!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.