Kаžu da nešto je trulo u družini Partizanskoj

Analiza

Znam, mnogi će da mi zamere što sam modifikovao Šekspirovog Hamleta, ali nakon ovog razočarenja, ništa mi drugo nije padalo na um. Daleko od toga da je ovo najveće razočarenje koje može da nam se priredi, ove kišne večeri, ali nakon povrede Jareta, da mi izvinete sve je otišlo u tri lepe i naš pesimizam se povećao.

Pandemiju može da krivimo za mnoge stvari, ali mi, navijači Partizana, najviše možemo da je krivimo za dve stvari. Gubitak Miše Tumbasa i kraj jedne bajke. O Miši ćemo nekom drugom prilikom, o ovome drugom, sad. Mesec oktobar, 2019. godina i sve počinje kao bajka, koja traje sve do marta prošle godine. Prvi u Evrokupu u skoru i prednost domaćeg terena do kraja takmičenja pre početka četvrtfinala, prvi u ABA Ligi po skoru na utakmicu do početka plej ofa. A onda je jedno od najvećih zla u istoriji čovečanstva uništilo magiju, uništilo nešto što se spremalo da bude najbolje u poslednjih nekoliko godina kluba, pod najtežom okupacijom. Naravno, ako je bilo omogućeno od strane vlasti i države.

Jun mesec, igra se fudbalski derbi u Kupu i događaj koji nije slutio ni malo na početak kraja jedne lepe priče. Već bivši trener izbacije slike iz svečane lože uz one silne poruke ljubavi upućene Partizanu. A onda kao grom iz vedra neba, napušta Partizan nepunih mesec dana nakon toga, iako je imao još godinu dana ugovora. Na koji način i ko mu je dozvolio da napusti Partizan, nismo dobili objašnjenje ni do dana današnjeg.

S tim potezom, a i prelaskom još jednog bitnog šrafa ekipe u rivalski tim iz predgrađa srušila se kao kula karata ona lepa priča, da Partizan ima šanse da se vrati Evroligi u novoj sezoni.

Počele su i zvanično pripreme, dojučerašnji pomoćnik i voljeni lik Šćepa je seo na užarenu klupu. Tim je ostao na okupu sa još tri pojačanja, Mekintajera, Mike i reprezentativcem Dangubićem. Nada i optimizam kod navijača su ostali i dalje na visokom nivou. Došla je na redu prva zvanična utakmica i odmah na početku, hladan tuš – poraz od čačanskog Borca u Hali sportova. Neki su posumnjali da tada nešto nije u redu, ali mnogi su mislili da je zbog višemesečnog odmora od zvaničnih utakmica usledio taj poraz. Sledeća protiv Venecije, mnoge je uverila da smo samo prespavali poluvreme utakmice i da smo je ludački okrenuli, prevashodno energijom Raše Tomasa. Ali već nakon sledećih, bilo je jasno da nešto nije u redu. Prvi krivac za to i prvi žrtvu je podneo prethodni trener, u potrazi za trenerom kontaktirano je nekoliko trenera, a izbor je pao na Sašu Filipovskog, prekaljenog trenera, sa predobrim CV-jem.

Slovenac, sa makedonskim korenima je imao debi kao iz snova na klupi crno-belih, četiri pobede u isto toliko utakmica. A onda su usledila dva vezana poraza, jedan protiv ekipe iz Železnika i Mornara i to obe tesne. Na red su došle opet dve pobede i još jedan tesan poraz u Evrokupu, koji se ispostavio kao dobar, jer nas je poslao na lakše rivale u drugoj fazi drugog najboljeg evropskog košarkaškog takmičenja.

Svo vreme je igra bila promenljiva i daleko od savršene. Ali kap koja je prelila čašu i koja je pokazala da nešto ne valja je bio ubedljiv poraz od Krke gde smo izgledali kao bokser koji je prebijen, ali nekako jedva izdržava do poslednje runde i pored silnih udaraca. Još jedan šamar koji je prekopotreban ljudima u klubu da se zapitaju šta se to dešava, je subotnji poraz od Borca. Još na to dodajmo i povredu Jaramaza, koja daj Bože nije teška i za koga se svi molimo.

Nakon svega ovoga dolazi pitanje zašto je tako i šta se dešava? Roster je skoro isti kao iz prošle sezone. Sem Mozlija koji je pauzirao na početku i koji je i dalje standardnn i Tomasa i Pejdža, kao i Jareta koji je takođe pauzirao zbog povrede, niko od ostalih se nije pokazao. Trifunović je malo dobijao šansu, Janković je pao u formi, o Novici nemam šta da kažem, a najveće razočarenje je definitivno Zagorac i mnogi navijači su kivni na njega. Pojačanja nisu ispunila očekivanja. U međuvremenu doveden je Perkins u zamenu za Gordića, koji je takođe debelo podbacio i nije ni senka prošlogodišnjeg igrača.

Kada pogledamo sve ovo, neki će reći da je uprava učinila svoje i dovela možda najbolje dostupne zamene na tržištu, ali da li je tako? Šta bi bilo da je ostao Birčević, umesto Stefana Jankovića, koji je džaba sedeo u klubu 4 meseci?  Da li je istina da je klub u slabijem finansijkom položaju za razliku od prošle godine (neki bi rekli zbog korone, ali realniji zbog tretmana od strane države)? Zašto je predsednik tek sad izjavio da neće da kupuje igrače bez pokrića, kada su preko potrebna, bar za napad na jedino takmičenje koje nam može spasiti sezonu? I zašto se ćuti na još mnogo stvari koje se dešavaju oko kluba. E, tu bi trebalo da nađemo odgovor, zašto su klupski rezutati tako loši, a s tim i atmosfera oko kluba.

Možda bi i rezultati bili bolji, da klub ima podršku najvažnijeg, šestog igrača na terenu – samih navijača, ali opet idemo u ono šta bi bilo kad bi bilo, isto kao i kada se lani prvenstvo prekinulo.

Sada šanse za ulaz u F4 ABA lige su identične kao šanse da se u klub vrati najveći trener u istoriji istog, Dule Vujošević, dok su šanse za osvajanje Evrokupa i dalje realne, ali pesimizam kod navijača i dalje postoji, pre svega zbog loše igre, timske hemije i nekonstantnosti. I kad smo kod Duleta, citiraću njegove reči koje je izgovorio, za naš portal: “Partizan hoće preživeti. Partizan je veliki. Nijedan pojedinac ne može da da ugasi taj klub. Preživeće, preživeće. Neka neprijatelji Partizana pogledaju “Rat zvezda”, epizodu “Imperija uzvraća udarac”.

Za sada ta imperija nije ni bleda senka one slavne, a niti one koja je bila u najgora vremena u novijoj istoriji, pre pet-šest godina…

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.