Još ne sviće rujna zora

Analiza

Jedna od priča o 163.večitom fudbalskom derbiju počinje još pre 50 godina. Tada je mama rodila dva sina, jednog pa drugog. Obojica se zovu na A i obojica imaju imena po jugoslovenskim prinčevima, sinovima kralja Aleksandra I. Obojica mnogo vole sport, mada sportskog duha baš i nemaju, a posebno vole Crvenu zvezdu.

Pošto su, kada je u pitanju fizička kultura baš nekulturni, odnosno analfabete su, nisu imali prilike da svojim sportskim dostignućima na borilištima voljenom klubu pomognu. Zato je njihova ljubav bila još veća, a manifestovana je na mnogo načina, pogotovu u periodu kada su postali neko i nešto u ovoj nazovi državi. Neko i nešto? Hm, postali su sve i vsja.

Kada su opkoračili ovaj narod i podastrli ga pod sobom, jedna od glavnih stvari koje su uradili bila je ta da upadnu u svoj voljeni fudbalski, zatim košarkaški klub, a posle je već išlo sve kao od šale. Oni vole Zvezdu, navijači i skoro pa vaskoliko srBstvo vole njih, eto, nema nikakvih problema. Titule, rekordi, transferi, Evropa, planetarni rast BDP-a. Po ceo dan svaki samo Zvezda, samo patriJotizam i samo bleja.

U celoj godini tako dođe par dana kada im zastane pljuvačka u grlu i kada jedan mali izuzetak, nekoliko stotina navijača Partizana imaju priliku da se raduju u okršaju Davida i Golijata, u večeri kada njihov Jablan može da obori Rudonju dvojice braće koja se zovu na A, a prezivaju na V.

Svašta se pokušavalo u minulih nekoliko derbija od 2012.godine pa naovamo. Pred prvi derbi u režiji braće igrači Partizana su pretresani pred ulazak na stadion. Samo oni, druga strana ne. Priznavani su golovi za koje ni geometarske skalamerije nisu mogle da ustanove je li lopta prešla crtu ili nije. Vlado Glođović, proverena pandurčina iz Vrbasa, imao je svoj pir na Stadionu Partizana pre četiri i po godine i to je poslednja njihova pobeda na našem bunjištu. Sve smo to preživeli.

Za 163.derbi stezalo se grlo svakom poštenom „grobaru“. Očajno odrađen prelazni rok došao je na naplatu. Špic otupeo, pojačanja (da li pojačanja ili samo akvizicije?) većinom nespremna za deset minuta igre, a kamoli sat i po lemanja na svakoj stopi terena sa mesarima i drvosečama suprotnog tabora. Ništa lepo. Još kad smo saznali da derbi sudi izvesni Elvis Prisli, zemljak-seljak dr Tvorze iz Sekiča sve je bilo više nego jasno. Spremili su ražanj za Partizan preko puta kuće „srBske majke“ još mnogo dana pre derbija.

Dodajmo na sve to paranoju u redovima naših navijača. Ljudi poučeni vestima iz „dobro obaveštenih izvora beogradskih kafića, bircuza i prčvarnica“ misle da je ovoga puta i trener Partizana Aleksandar Stanojević igrao za njih. Obelodaniće taktiku, obavestiće „svog gazdu Tvorzu“, izbaciće nam glavne adute iz igre, ma sve će uraditi samo da tolikim glavešinama to nedeljno veče učini prijatnim.

Sa svim tim užasima savremenog navijačkog života u Srbiji suočili smo se nepsoredno pred utakmicu svih utakmica. Kako i zašto smo kao navijači objektivno upali u taj vrednosni bunar druga je tema, kojoj stvarno treba pokloniti veliku pažnju. Namerno ponavljam da nas je nekoliko stotina i ništa više pošto su ostali ili samo deklarativni navijači ili su odavno izmoreni stalnim nepravdama i besomučnom propagandom.

U takvoj atmosferi počeo je derbi i već na startu jedan mladić bor, da ne kažem devojka jela pokleknuo pred presingom gvinejskog virtuoza Sejdube Sume. Po notama Sume već u 4.minutu junoša iz Arilja Filip Stevanović kao harpun je zabio gol Milanu i Sneški Borjan, koliko da glupost iz njih izađe u etar narednih dana i da se sete svojih korena.

„Suma, kažete? Nebojša, Marko, Zorana, jel Suma, nisam pogrešio, Suma? Dobro, bre, Tvorzane, zašto opet taj Suma? Ćuti, ti, Tozo, dosta mi je tvog samoupravljanja i tvog udruženog rada, ja sam jači od Marije Terezije, Franje Josifa i Tita što se tiče infrastrukture, tebe, doktore ekonomije Tvorzane pitam, je li opet Suma? Sećaš li se, bedo iz zatvora, da mi je taj Suma digao toliko pritisak da sam morao na VMA posle prošlog derbija na tom njihovom stadionu od koga ja planiram da napravim veći, bolji i stariji u Ostružnici, Kobilici, Glavičici, gde beše ono, Drobnjak“?

Dok se to čulo iz vinskih podruma iz usta nekih vinskih mušica, bilo je jasno da ni Elvis, ni pobede od po 10:0 u prethodnim susretima ni pritisci van terena nisu dovoljni da zaustave čak i ovakav, iskreno govoreći kljakavi Partizan na terenu. Štuca Partizan skoro pa punu kalendarsku godinu što se igre tiče, ali klub braće na imena na A i prezimena na V redovna mu je mušterija. Šta dalje, majku mu?

Prva stvar, setili su se zašto je doveden izvesni Seku Sanogo iz Obale Slonovače. Doveden je da ćuti i da bije. Da nekažnjeno udara koga stigne. Ukratko, doveden je da bude fudbalska verzija Tundžija Avodžobija. Istina, kada je ovaj nigerijski košarkaškaš bokserskih korena igrao za rahmetli klub narečene braće, ova zemlja je imala privid državnosti, pa je bilo izvesnih kazni za njega. Sada i Sanogo i njegovi poslodavci znaju da je izuzet iz odgovornosti i da može da radi ne šta zna, pošto malo toga fudbalskog zna, nego šta mu se prohte na terenu.

Pošto ga je udarao i po nogama, i po rukama, a efekata nije bilo, Sanogo se dosetio da mu „vadi oči čarne“, kao Starcu Vujadinu u „prokeltom Lijevnu“. Livnu, a ne Bugojnu. Blizu je, slično je. Tako je već posle deset minuta Partizan morao da igra bez svog dirigenta na nedeljnom meču.

Narednih 80 minuta bio je pakao na terenu. Nije lopta šištala više našeg šesnaesterca niti je ofanziva bila toliko nesnosna. Imao je klub braće loptu u svom posedu, kotrljao je mahom pomoću svojih štopera, ali sam po sebi pritisak nije bio toliko veliki. Pakao je bio iščekivanje više nas kraj malih ekrana nego naših junaka tamo, u Humskoj ulici broj 1. Čekali smo da vidimo šta treba da se desi pa da se vladajući klub ne obruka. Kako to sve ostale u ligi mlate sa po tri ili četiri gola razlike, a nama nikako ne mogu ništa? Kako sprečiti još jedan poraz planetarnih rekordera po broju „nekikseva“? Kako spasiti jednog od braće da opet ne zaglavi na VMA jerbo, ipak je ovo doba korone? Šta je Elvis spreman da da na oltar otačastvenog kluba, za njegovu presvetlu pobedu?

Penal? Gol koji nije gol? Da isključi nekog našeg? Prolaze minuti, ovi se vrte okolo, kao kiša oko Kragujevca, gola nema pa nema. Naš golman Vladimir Stojković uhvatio je tačno i precizno jednu loptu, po stepenu opasnosti takvu da bi i Šoškić u današnjem zdravstvenom stanju mogao da je uhvati. Nema izjednačujućeg pogotka, Falčinelija Banjak elegantno gura u reklame, Pavkov ne zna gde je došao, trampovac Katai gura loptu do gol-aut linije, Sanogo…Sanogo? Kad je taj šutnuo loptu u svom životu?

Naravno, kad je teško, zna se ko…Nije samo dosuđen penal nego je prvo dosuđen nepostojeći korner pošto je posle šuta Zvezde lopta preletela sve živo, ali je Elvis imao takav optički senzor da je video da je pramen kose igrača Partizana zakačio tu loptu. Znači, korner je. Nema veze što nije bilo teoretske mogućnosti da je taj igrač Partizana i poslednjom dlačicom svoje kose zakačio loptu sve i da je biblijski Samson.

A posle kornera penal, a posle penala gol. Taman za 1:1 i za bakljadu sa njihovog stadiona. Zabrana okupljanja? Maske? Zaštita od korone? Ma, dajte, molim vas, ipak su to „naša deca“, naši budući neimari života u zemlji. Napravite vi toliko puteva kao „Ultrakop“, pa im onda prigovarajte za maske i bakljade. Dati gol Partizanu u derbiju je podvig koji zaslužuje najmanje bakljadu, a ko ne i ustanovljenje dvodnevnog državnog praznika sa neradnim danima, razume se.

Taman da se malo obraduje i pokazuje stegnute pesnice i trener, stručnjak koji u (što se trenerskog zanata tiče) matičnoj mu Italiji ne bi mogao da vodi ni Fidelis Andriju jer i tamo bi imenovali boljega. „Ne bi bilo loše da o trošku državnog budžeta utrapim ovom doktoru ekonomije i svog sina kao trećeg golmana i da otvorim još neku kafanu ili hotelčić ovde, čujem da su subvencije dobre“, pomislio je verovatno u trenutku izjednačenja.

Tako je priveden kraju još jedan cirkus od derbija. Još jednom smo videli koliko smo daleko ne od evropskih standarda nego od normalnog života. Još jednom se braća trijumfalno izgrliše. Čak je i neizostavno saopštenje odaslato iz protivničkog tabora, poslato putem tenka da kruži po sveže obradovanoj zemlji Srbiji. Još su nam rekli da smo „poniženi“ u derbiju. Za nekog ko pamti poraz od 4:0 u derbiju, pa onu bruku s proleća 2018.godine, kada je bilo samo 2:1 za Zvezdu, a Partizan se nije video na terenu, ovo „poniženje“ mi je još i poželjno.

No, sveukupno gledano tendencije su više nego zabrinjavajuće. Krali su nas, tukli, šta bi onda bilo sledeće? Da li na sledećem derbiju valja očekivati da nas okuju u lance, pa da tako trčimo? Pošto su nam u nedelju krenuli da „da vade oči čarne“?

Još ne sviće rujna zora!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.