I košmar je san ili reč-dve o prelaznom roku u Partizanu

Analiza

Kada je korona u proleće prekinula, promenila ili sasvim obesmislila skoro sve vidove života savremenog čoveka, zaustavilo se i domaće takmičenje u fudbalu. Popularno „lingo-longo“, „pingo-pongo“ ili kako vam drago. Kakva liga, takav i naziv. Siguran sam da tada nije bilo „grobara“ koji nije voleo da se histerija i karantin što pre okončaju, a da naš Partizan bude jači nakon nje. Čak i liga u kojoj je dobar deo naštelovan, a pojedini snimci situacija deluju komično, bila je bolja od beksrajnog laprdanja nedotupavog lika groznog lica koji je umislio da je Mesija i da isceljuje beskrajnim i redovno vanrednim konferencijama za novinare.

Nekako smo se dokotrljali do kraja karantina, ni sami ne znamo još u kom smo stanju, barem što se tiče mentalnog zdravlja. Dočekali smo utakmicu protiv Mladosti iz Lučana u Beogradu. Bila je to prva Partizanova utakmica nakon svih tih vratolomija. Iskreno govoreći, i nije nešto bila. Nije to bila utakmica za pamćenje. Ruku na srce, takva je bila čitava deonica sezone, koja je osakaćena za plej-of.

Jesmo mi pobedili glavnog rivala u polufinalu Kupa, ali je nekada „najdraži trofej“ otišao u ruke pokrajinskog organizaciji vladajuće oligarhije koja nas je apsolutno zasluženo pobedila u finalu u Nišu. Prosto govoreći, Partizan nije imao igru. Od eliminacije u Ligi Evrope prošlog novembra, ah, te nesretne eliminacije u Alkmaru od AZ-a, mi se nismo vratili na taj nivo forme. Pitanje je i kada ćemo. Ostali smo zakočeni. Nedostatak motivacije po srpskim livadama gde i bubrezi ostaju dok sudije ne sviraju ništa, zaostatak u borbi za titulu, ludilo od korone, povrede, ko zna šta su sve razlozi drastičnog pada forme. To nije niko do sada precizno objasnio, a sva je prilika niti će.

Već prvog dana priprema za novu sezonu i predsednik kluba Milorad Vučelić, sada u borbi sa koronom i na respiratoru, i trener Savo Milošević, sada već bivši šef stručnog štaba Partizana, decidno su naveli da je primarni cilj ove sezone titula državnog šampiona. Druga stvar oko koje su se složili da je tim kojim Partizan rapsolaže sasvim dovoljan za ostvarenje tog, prevashodnog cilja i da neće biti spektakularnih pojačanja.

U tom trenutku u Partizan je već došao kamerunski defanzivac Maki Banjak iz Olimpije. On je viđen kao zamena na poziciji štopera, na kojoj se tokom prošle sezone posebno istakao Strahinja Pavlović novi član francuskog Monaka. Govorilo se da je transfer Banjaka iz najpopularnijeg slovenačkog kluba brižljivo pripremljen i da su funkcioneri „crno-belih“ posmatrali njega i ranije. Ono što je dosad primećeno vezano za Banjaka, može da se oceni pozitivno. Jak je u duelu i brzo seče protivničke akcije i pre njihove same završnice. Odmah čim je dostigao fizički nivo spreme nakon duge i naporne sezone u Sloveniji, domogao se našeg prvog tima. Nema zasad nijedan veći kiks, a daće Bog i da neće u nastakvu sezone.

Kako su se ređali mečevi u novoj sezoni, iz uprave su se širili optimistični tonovi iako od igre nije bilo ničega. Iako su od prva četiri meča tri tradicionalno odigrana na strani, bila su to odmeravanja snaga sa slabijim rivalima. Uostalom, na polovini prvog dela sezona, može se reći da je Partizan igrao samo sa Vojvodinom u Novom Sadu kada je reč o ekipama iz gornjeg dela tabele. Svi ostali rivali su dosad bile novajlije u ligi ili timovi koji ne mogu dalje od borbe za opstanak.

Svejedno, nedopustivo je već u oktobru zaostati osam, novembru verovatno 12, a na kraju prvog dela šampionata 15 bodova za liderom. Jedno je pljačka i otimanje, a drugo nivo igre i rezultata Partizana. Ponoviću još jednom: ni u najregularnijoj mogućoj ligi na svetu ne može se biti prvak sa ovolikim brojem kikseva. Ali, nije to tema ovog teksta. Tema je prelazni rok od koga kao da se bežalo.

Čitavo leto, pa i pre samog zvaničnog početka prelaznog roka nas su ubeđivali da imamo perfektan tim i da ne treba ništa menjati. Eventualno ako neko ode, dovešćemo neku alternativu na toj poziciji i ništa više. Zatvaranje očiju pred surovom realnošću gde se teškom mukom pobeđuje „fenjeraš“ Napredak u Kruševcu, na penal prolaze čak ni korektni letonski RFS i moldavski Sfintful u Ligi Evrope, a Novi Pazar dolazi do preokreta bila je omiljena disciplina i uprave i stručnog štaba Partizana svih ovih meseci. Možda nisu smeli otvoreno da kažu „nemamo para za pojačanja, nismo sposobni da namaknemo ni dinar, mi smo tu da uzimamo, a ne da donosimo u klub“?

Pošteno govoreći, bez ikakvih upliva u klanove i poznavanje ko je čiji igrač i ko sa kim ne ide ni na kafu, Partizan ima kvalitetne strance, Vladimira Stojkovića i Sašu Zdjelara. Isto tako, pošteno govoreći, u datim okolnostima ni to nije malo. Svi ostali su talentovani omladinci nestalne forme, borbeni radnici ili oni koji su zalutali na terenu.

Odlazak Miloševića predstavljao je prekrenicu u Partizanovom odnosu prema prelaznom roku. Kada je otišao, imali smo još mesec i kusur dana do kraja letnje pijace. Sezona je već počela i nije bio najbolji tajming za dovođenje igrača, međutim bilo je šanse da se nešto koriguje.

Pre pojedinačne analize rešenja, odnosno spominjanja odlazaka i dolazaka iz našeg trofejnog kluba, napomenuo bih bitnu stvar. Partizan je promenio trenera, promenio je filozofiju. Svaki iole odgovoran stručnjak sa potpisom ima svoj autorski pečat. I to je legitimno pravo svih trenera. To nisu roboti koji se menjaju na traci nego ljudi od krvi i mesa.

Imam utisak da smo mi, u pogledu prelaznog roka, imali sudar dve krajnosti. Dok je Milošević uporno i tvrdoglavo odbijao da prizna da mu je tim nedovoljan za proklamovane visoke ambicije i da ima mnoge, sve uočljivije mane, dotle je Stanojević istrajavao na željama od kojih se navijačima diže kosa na glavi.

Kao navijač koji ima pozitivno mišljenje o obojici trenera, moram reći da me potezi u finišu prelaznog roka čude. Dovedeni su igrači koji su ili bili ophrvani povredama ili  isu nigde igrali i to u dužem vremenskom periodu za nama. Neki od njih postali su višak na terenu, a karijere su im pogašene u 25 ili 26 godina. Čudio sam se otkud toliko želje da se oni dovedu u Partizan. Stanojević je otišao iz kluba pre osam i po godina, a dovodi nazad upravo igrače iz tog perioda. Stiče se utisak kao da je prespavao zbivanja na fudbalskom tržištu od tada i kao da se nada da su to ljudi koji i danas imaju 19 ili 20 godina, kako su to isti oni poletni klinci koje je on nekada doveo do prvog tima.

Parni valjak u novoj sezoni neće biti na istom koloseku sa Nigerijcem Umarom Sadikom. Efikasni špic, borben, uvek nasmejan, sa često paradoksalnim radijusom kretanja, bio je noćna mora golmanima. Zaslužio je mnogo više od onoga što smo mu pružili. Čak je želeo da ostane u Partizanu. Ali, eliminacija iz Lige Evrope naterala je upravu da ga proda. Otišao je u španskog durgoligaša Almeriju za svega 5.000.000 evra. Ima tu nekih predviđenih bonusa, ali ima i klauzule da deo ide njegovom prethodnom klubu, italijanskoj Romi. Malo, premalo ako se ima u vidu njegov učinak prethodne i na početku ove sezone. Ali, ima i do momenta prodaje pošto je kupac znao da Partizan mora da prodaje igrače ne bi li preživeo. Niste, valjda, mislili da je iko u upravi spreman i sposoban da donese pare u klub?

Umesto Sadika doveden je iz holandskog Utrehta Francuz Žan-Kristof Bajbek. Poznato ime, doduše, karijera mu je u opadanju. Dete je trofejnog PSŽ-a. Kažu, od tri ili četiri opcije ponuđene Partzanu, u vremenskom tesnacu uprava se opredelila upravo za njega. Možda nije sasvim spreman, ali trebalo bi da upali.

Doveden je i Filip Holender, „mađarski Kragujevčanin“. Šumadinac u redovima reprezentacije Mađarske došao je na pozajmicu iz Lozane, ali on je povređen i u narednih nekoliko dana neće ga biti ni na treninzima. Iako je predstavljen kao napadač, on je sam rekao da može da igra na toj poziciji, ali mu se više dopada i više može da pruži na poziciji krila.

Da bi se Holenderu napravilo mesto, rasterećen je napadački deo Partizanovog igračkog kadra. Bojan Matić je pozajmljen grčkom Atromitosu. Momak koji je u završnici zimskog prelaznog roka doveden iz Vojvodine, u finišu ovog prosleđen je dalje. Utisak je da u Partizanu ništa nije napravio.

Otišao je i Đorđe Ivanović. Lepo vaspitan fudbaler oprostio se porukom iz srca kada je postao član Olimpije. Pre dve i po godine došao je iz Spartaka sa velikim očekivanjima i malo od toga je ispunio u „crno-belim“ bojama.

Jedan drugi igrač, sa statusom povremenog reprezentativca Srbije, Nemanja Miletić najzad je otišao iz Partizana i to u Saudijsku Arabiju. Ostao je ovde tri godine što je za naše uslove dug period. Davao je „Ćelavi“ bitne golove u Moldeu, Trakaiju i Nišu, borio se kao lav, iako štoper po vokaciji igrao prinudno na poziciji desnog beka pošto se niko u klubu nije setio da na terenu postoji i ta pozicija. Ali, u poslednje vreme bio je poznat najčešće po kiksevima. Nekako, na njegovu nesreću, većina primljenih golova u bitnim mečevima počev od prošle sezone primljena je preko njega.

Alternativa Nemanji Miletiću nađena je u Jermeniji. Zapravo, nije ni tamo pošto je Alaškert još ranije rešio da se ratosilja nekadašnjeg prvotimca Partizana Aleksandra Miljkovića. Nikome od navijača nije svanulo nakon tog poteza uprave. Svi se sećaju kikseva protiv Sampdorije i Genta. Zvučaću malo kontraški, kao i tokom većeg dela svog života, ali za mene je i takav „Miljkon“ bolje rešenje od „Ćelavog“ iz prostog razloga što on JESTE bek i što se fudbal ne može igrati bez bekova kao što se kola ne mogu voziti bez točkova.

Grupu otišlih iz Partizana zaključuje Ivan Milosavljević, koji se nikako nije ni domogao prvog tima. Karijeru će nastaviti u Voždovcu. Sa nama mu je istekao ugovor pa se na „Dušanovac“ preselio bez ikakvog obeštećenja.

Kada sam ranije spomenuo grupu isluženih veterana, nisam mislio samo na Miljkovića nego na trio igrača koji su došli u istom danu u Partizan. To su Miloš Jojić, Ivan Obradović i Svetoza Marković. Prvi nije uspeo da se nametne u Basakšehiru, drugi u Legiji, a treći u Olimpijakosu. Izgleda da nam je suđeno da okupljamo decu koju mrze profesore pa zato ponavljaju razred. Da ne govorimo da Jojić i Marković dolaze na dobro popunjena mesta u timu. Šta tek reći za vremešnog Obradovića? Biće treći levi bek u konkurenciji Slobodana Uroševića i Rajka Brežančića.

Mladi Denis Stojković je talenat i vidi se da bi nam njegova kreativnost u veznom redu dobro došla. Već je pokazao neke stvari koje bi koristile Partizanovom osmišljavanju akcija. Iskreno, navijam da uspe i on, kao i mnogi mladi igrači kojima raspolažemo u Partizanu.

Najzad, notu paradoksa ovom prelaznom roku u Partizanu daje angažovanje Dušana Lalatovića. Došao je ovaj ni toliko mlad štoper iz slovačke Dunajske Strede. Učinak u dosadašnjoj karijeri – preskroman i za mnogo manje atraktivne klubove od Partizana. Ko ga je i zašto pratio, nikome nije jasno. Zasad je prosleđen u Teleoptik.

Ima ona priča koja kruži među napaćenim navijačima Partizana „dovedeš nekog menadžerskog klipana da bi ti taj menadžer prodao uz njega dobrog igrača“, ali ja se pitam, a koga smo mi dobili kao bonus za pomenutog Lalatovića?

Onaj san iz naslova tako se pretovorio letnjim prelaznim rokom u košmar. Partizan je u ovom trenutku takmičarski u teškom zaostatku od osam bodova, a što se igre tiče, svakako da je ona još i gora. Dok se sve to uigra i naštimuje, moguće su još veće oscilacije i još neprijatnija iznenađenje. OK, znam da je na kraju uvek potrebno napomenuti da treba još više voleti Partizan. Što se mene tiče, ta ljubav je i dalje neupitna, ali ljubav podrazumeva i dobronamernost.

A znate i sami da je najdobronamernija želja pred neki budući prelazni rok da uprava ode. Bez obeštećenja, podrazumeva se!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.