Bog postoji, glasnik mu je Holender

Analiza

Utakmica između Partizana i Proletera iz Novog Sada pruža neku nadu ne samo navijačima Partizana nego i ljubitelja posrnulog takmičenja posrnulog sporta u posrnuloj zemlji (pitanje da li i državi?).

Posle dvonedeljne pauze na domaćim livadama ponovo se zakotrljala „bubamara“. Srbi su svoju reprezentaciju ispratili ponovo ne na EP, tu ionako joj nije mesto, već u pakao prepucavanja i pripisivanja krivice. Klubovi, davno oglodane krhotine i društva za pranje para ili obični amaterski sklopovi pukog entuzijazma ponovo su odmerile snage.

Na Topčidersko brdo stigao je Proleter sa Slane bare, ili severnog predgrađa „srpske Atine“, ako ćemo tepamo Novom Sadu, a ako hoćemo da podjebavamo simpatične goste, onda iz „Bosanskog Novog“.

Utakmica je vratila nadu navijačima Partizana. Prvi put posle ko zna koliko meseci opipljivu nadu. Bilo je svega i svačega u timu i klubu u prethodnom periodu. Čini se da nema meča na kome smo sastaviili više od 20 minuta dobre igre u kontinuitetu. Nije ni ovde bilo bogzna kako kvalitetno. Jedna stopostotna prilika, promašeni penal i prečka za protivnika na isteku 90.minuta, taman da srce preskoči. Jeste, reći će ljudi iracionalno je ovoliko se nervirati u doba kada svi znamo da od titule nema ništa i da je svejedno sada, kada ćemo igrati u nekom zadružnom evropskom Kupu dogodine. Ali, šta je u vezi sa našom ljubavlju prema Partizanu racionalno?

Vratimo se samoj utakmici. Od samog početka Partizan je napao protivnika presingom. Nije to bila samo jedna linija tima agresivna niti je pojedini napadač pritisnuo svoje direktne protivnike na terenu. Ne, kompletan tim je imao ideju da ne da protivniku oka da otvori i da gubi lopte na svojoj polovini. Nebitni su procenti poseda lopte u ovom trenutku, ali zaista treba reći da Proleter nije imao nijednu akciju barem u prvih pola sata igre.

Nije ni Partizan u prvom delu utakmice uradio previše u napadu. Dapače, nije bilo nijedne konkretne šanse. Ali, treba pohvaliti ne samo pristup i volju nego i stalnu pretnju po protivničku defanzivu. Ono što je zaista nedostajalo to su pasovi koji direktno ugrožavaju protivničkog golman i, čini se još više, automatizam. Rekli smo koliko je prelazni rok loše odrađen. Osim toga, masa igrača je „u kanalu“ što se forme tiče zbog serije neuspeha i loše igre koja se nadovezivala, a ciljevi u takmičenjima nisu realizovani. Sve to utiče, sa jedne strane, na individualni pad njihove tržišne vrednosti, a sa druge na samopouzdanje tokom igre. Drugi su povređeni, treće je napala opaka korona, pa su danas rekonvalescenti. Osim toga, tu je još i novi trener, pa lomovi u štampi, pritisak zluradih. Ko zna kakvo je finansijsko stanje i kakvu logistiku imamo.

Svojevremeno je tadašnji trener Crvene zvezde Vladimir Petrović-Pižon gostujući u jednoj televizijskoj emisiji kao komentator neke od utakmica Lige šampiona na pitanje o sastavima timova i zašto u nekoj evropskoj ekipi nema na tom meču ovog ili onog asa odbio da ulazi u razloge njegovog izostanka. „To je na treneru te ekipe. Otkud ja znam šta je on jeo prethodnih dana, kako se oseća, ima li on izvesne probleme u porodici i tako dalje.“ Ni mi ne znamo mnogo toga, verujemo tračevima iz prestoničkih kafića ili „insajderima“ koji se drpaju od igrača za pare, dres, šal, ako nema ništa, onda barem daj privezak za ključeve, samo da se očeša od nekog poznatog. Takvi nemaju svoj život, vise okolo stadiona, pa kad 50 puta pitaju igrača da li dolazi, odlazi, daje gol, ima neku želju, devojku, kaže nešto tek da ga otkači. Posle taj i takav, sav pun sebe, ubedi okolinu da je „insajder“ i da mu je najbolji igrač ekskluzivno, a kako drugačije, rekao u poverenju šta će biti.

Odoh predaleko u nameri ne da branim pojedince u Partizanu nego da objasnim složenost disanja kompletnog kolektiva, u ovom slučaju jedne fudbalske škvadre. Partizan je bio borben i voljan da se pokaže u novom svetlu. Vidni su pomaci, manje se grešilo, bilo je više sinhronizacije, a protivnik je kvalitetniji od većine sa kojima smo u dosadašnjem delu sezone igrali na ubogoj domaćoj sceni.

Posebno bih pohvalio bekove koji su učestvovali u igri u oba pravca. Ovaj, novi bekovski par povratnika, objektivno kondiciono i takmičarski „zarđao“, a subjektivno toliko osporavan od (ne)dobronamerne javnosti pružio je, zbirno gledano, najviše od dolaska u septembru odnosno oktobru. Moram da kažem i da sam „zlopamtilo“ pa pamtim Aleksandru Miljkoviću i Sampdoriju i Gent, ali ima situacija kada je on alibi većim zverkama u timu. Recimo, tokom prvog poluvremena dva puta su mu saigrači „uvaljivali koske“. Prvi put kapiten Saša Zdjelar, a drugi put, ako se ne varamo, Bibras Natho. Sve se to radilo po principu da je on već „ozloglašen“ kod širokog auditorijuma koji i kada uključi televizor ili dođe na tribine, ne gleda fudbal nego blene kao tele u šarena vrata, a „poznavanje“ igre crpi iz kuloarskih priča ili emisija opskurnog karaktera. Dakle, dati neku lošu loptu njemu, pa on ako pogreši, već se zna da je loš, njemu ide krivia.

Naravno, ne želim da optužujem ni poslovično dobrog Zdjelara ni izraelskog fudbalskog intelektualca lucidnih ideja, samo konstatujem neke od pojava. Naravno da će onaj užički zaponjak koji je umislio da pravi „TED talking“ pre i posle svakog vikenda, a, zapravo, direktno prenosi napredovanje svoje dijagnoze opet da raspali po njemu tradicionalno krivim treneru i bekovima, ali šta da se radi?

Proleter iz Novog Sada bio je borbena i sinhronizovana ekipa. Branko Žigić je trener koji zna posao i njegovo znanje sasvim je dovoljno da izraste u dobrog trenera za ovaj rang takmičenja. Posebno imponuje mirnoća u defanzivi. U napadu i nisu večeras imali neke posebne ambicije.

U drugom poluvremenu očigledno je bilo da smo rešili da ih stisnemo jako, veoma jako. Igor Vujačić je umalo nadogradio učešće u začetku brojnih akcija golom, ali se u odlučujućem trenutku u protivničkom šesnaestercu ponašao kao da je u našem. Onda se desila situacija koja uvek izmami emocije. Filip Holender, osuđen da u izostanku klasičnih napadača, igra na potencijalno najubojitijem mestu po protivnika, našao se u šansi i fauliran je. Čist je to penal bio, nema ni divana, rekli bi u Novome Sadu. Ni momci iz ovog grada nisu se bunili. Loptu je uzeo Holender. Da li će prevladati velika želja i njega samog i ekipe da najzad postigne prvenac i da stekne samopouzdanje pred nastavak karijere u Partizanu ili ono nepisano fudbalsko pravilo da ne treba šutirati penal onaj igrač koji je fauliran? Nažalost, stara floskula još nije izjanđala i penal je Holenderu odbranjen.

„Znao sam“ i „nema veze, idemo dalje“, govorili smo tada u redakciji Reflektora. Izmene i ko zna šta još uticali su da izgubimo ritam negde od 75.do 85.minuta meča, okvirno gledano. Borba sa gostima bila je veoma žestoka i taktički interesantna na svakom delu našeg travnjaka. Prirodno je da ritam opadne i da ekipa koja napada ponekad uzme predah.

Završnica je, međutim, bila dostojna u osnovi lepe, ali hladne fudbalske večeri na brdu Topčiderskom. Najpre su gosti u 90. minutu pogodili prečku, taman da presvisnemo. Pomislio sam iskreno tada, zar nismo zaslužili, na osnovu ovolike borbenosti kompletnog tima zaslužili tri boda? Najzad smo odigrali solidnu utakmicu, više borbenu nego kvalitetnu najzad pokazujemo pomak, nazjad nas ima nekako smo takmičari, fajteri.

Desio se ubrzo po toj promašenoj šansi Novosađana napad Partizana, lopta je prebačena sa jedne na drugu stranu, sevalo je poviše šesnaesterca rivala, ali nikako da je spustimo i napravimo opasnost po njihov gol. Najzad se to desilo. Spuštena je do Holendera, a on je po zemlji nekako plasirao u mrežu. Minut je već bio 91.

Smirila se lopta u mreži podno svete Južne tribine, Partizan je nakon četiri minuta i zvanično uzeo nova tri boda. Ne toliko takmičarski bitna koliko su predstavljali zasluženu nagradu za veliki trud i napore. Ne samo tokom 90 minuta na terenu nego i u glavama, ipak, živih ljudi, a ne produkovanih mašina pošto je u tabloidnoj Srbiji gde se pre smrti sahranjuju u naslovima živi ljudi, a lažne vesti se plasiraju uz navodno „oči pune suza od kojih se ne vide monitori na raćčunarima“.

Reče pre nekoliko godina tokom jednog SP-a, kada su protivnici nameštali rezultate u grupi nepovoljne po reprezentaciju Srbije u odbojci, a ona, ipak, pobedila mnogo favorizovanu Rusiju tadašnji selektor i bivši primač Partizana, Podgoričanin Igor Kolaković:“Možda je taj Bog manji od miša, ali sada znam sigurno da postoji“. Zvali ga mi, neuki ljudi Bog, Alah, Jehova, Buda ili kako već, on postoji, a oglasio ga je večeras Holender svojim prvencem u dresu „parnog valjka“.

Davno sam čuo, a nisam kasnije proveravao da je grad Kajzerslautern u Nemačkoj dobio imeo po nekom carskom glasniku. Nažalost, nisam nikada učio ni znao nemački jezik. Nije mi ništa iz tog jezika „ostalo od okupacije“, što bi dovitljivi Jare rekao u „Kamiondžijama“, ali neka Holender postane glasnik nekog novog doba u našem mikrokosmosu crne i bele boje! Burevjesnik, što bi nekad rekli domaći komunisti, po uzoru na ruske.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.